Аутор: Арихимандрит Никодим Скреатас
Страна: 222
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Проучавање литургичког и мистагошког дела највећег тумача и схолијаста историје, теологије и поретка Православног богослужења изнедрило је веома очигпедне и сјајне бисере. Главну улогу у овом истраживању дубина одиграо је блажене успомене наш учитељ и професор Литургике Јован Фундулис, коме са искреном љубављу и нелицемерним поштовањем посвећујемо овај рад. Он је први, скоро читав свој живот посветио указивању на учење Светог Симеона архиепископа солунског (f 1429) и на Симеонов значај за разумевање смисла и лепоте Светог богослужења. Ми, његови ученици и његова чеда по науци, као и његови духовни потомци, наши студенти постдипломци и докторанди, настављамо смирено и савесно истраживање дубина литургијске величанствености града у којем је први мученички пострадао Свети Димитрије.

Неизмерне ризнице знања и опитних списа из области литургијске теологије и богослужбеног поретка, ерминевтичких гпедипгга и светотајинских руковођења, непознате и још увек добро скривене, и даље изискују одговарајуће тумачење и темељну научну обраду. Тематика оба превасходно литургијскоерминевтичка дела Светог Симеона, Дијалога и Тумачења, али и уопште његовог литургичког опуса, Молитава и Химни, богата је и крајње занимљива за генерацију старијих и млађих научника. Наши постдипломциапсолвенти већ пишу или предају своје дипломскемастер радове у вези са Светим Симеоном Солунским и особитим аспектима његовог литургичког учења.

Повод за изучавање ове теме настао је када је требало да учествујемо са саопштењем на стручном археолошком семинару научном скупу чија је тема била храмовни и богослужбени простор у хришћанском богослужењу. Наше проучавање текстова Светог Симеона показало је да постоји повезаност литургијског простора са литургијским временом у оквиру једне непрестане међусобне размене између реализма и символа. Тај први писани рад довео је до настанка ове наше монографије.

Из дубине душе благодарим професору и сапутнику у научном истраживању господину Теодору Јангуу, који је изнео своја драгоцена размишљања и предлоге у вези са целовитошћу структуре коначног изгледа нашег рада. Срдачну захвалност дугујем и докторанду и сарадници на Катедри за богослужење, археологију и уметност госпођи Киријаки Хаџианастаси, не само на великодушној подршци коју ми је радо пружила, веђ и на успупљеном истраживачком материјалу за њену докторску дисертацију, у вези са значењем символа, који нам је љубазно ставила на располагање. На крају, дужан сам да још једном упутим изразе топле

захвалности и техничкој екипи издавачке куће „Мигдонија" и њиховом управнику, драгом пријатељу и брату г. Атанасију Кајасу, који је са радошћу прихватио да и ово дело уврсти у научну едицију издања Канонско право и Литургика (Kavovuca кт AevcovpyiKa).

Напослетку, нека божански покров, просветљење и духовно руковођење Светог Оца и најмудријег мистагога „словесне службе“ Богу у Тројици, Симеона архиепископа солунског, „буду сада и увек са свима вама“.

Архимандрит Никодим Скретас, На дан празника Успенија Богородице, лета Господњег 2012.


ПРЕДГОВОР писца за издање на српском језику

Благодаћу и дуготрпљењем Бога Светога, господственом љубављу поштованих саслужитеља, браће у Христу и колега универзитетских професора у Србији, који су оценили достојним интересовања и корисности садржај књиге, за науку и пуноћу Православне Цркве, али и уз многе и добре напоре преводиоца госпођице Марине Вељковић, излази на светлост дана у штампу и ово издање.

Свети Симеон, архиепископ Солуна, био је највећи историчар, богослов и познавалац типика Православног богослужења у позновизантијском периоду (f 1429). Међутим, он је истовремено био и личност која је одлично познавала предање у погпеду тумачења божанствене ЈТитургије сачуваног до његовог времена, а у своје литургичке списе уградио је најпотпуније и изузетно дубокоумно ерминевтичко сашедавање почетака, развојних фаза и свештене праксе скоро целокупног богослужења верног Христовог народа.

Свети Симеон је изузетно заволео Свето богослужење Цркве. Поседовао је широку визију његове изворности и истинитости. Схватао је његову животворну силу и божанствену благодат, послужио је његовој благолепности и обогаћењу, указао на историју, теологију, богословље, поредак и његово добро уређење, али и на његов обједињавајући карактер на пољу образовања евхаристијског Тела Христовог и непрестано молитвену и освећујућу храну за црквену пуноћу која живи у подвигу.

Богом просвећени тумач у свом покушају да протумачи све у Светом богослужењу, чак и оно што се сматра „за мало“, показује се као његов дубокоумни и изузетни символичар. Реализам и символ се у његовом литургијском учењу неодвојиво преплићу, како би увек били предочени као видљив чин и духовно созерцање свега савршаваног.

Ова књига посебно уочава симвсшичка значења литургијског простора и лшургијског времена у учењу наведеног Светог оца. Ово је изузетно корисно штиво и за савремени свет и за савремене вернике који свесноспознајно учествују у „словесној служби“ Христа, пошто мистагог Солуна и православне икумене Симеон, уместо посветовњаченог и оскврњеног простора или раскомаданог времена живота који је принуђујући за човека, истиче саосећајни литургијски доживљај у освећеном простору и то простору који бива освећиван Светим богослужењима хришћана, као „шатору састанка“ Бога са људима, али и опит надилажења пролазног у перспективи онога што је вечно.

Простор божанског и Светог храма, као место које је особито посвећено богослужењу, суштински „угошћује4* вернике и њихово богоугодно и од Бога примљено богослужење. Свако и најмање место, те сваки па и најмањи богослужебни покрет, изузев истинске потребе којој служи, прима богатство символизама усхођења у небеском служењу.

Оскврњење простора и пролазност времена захваљујући дејству благодати престаје. Земаљски простор постаје небо и пролазно време вечност. На тај начин, долази до преплитања материје и духа, неба и земље, пропадљивости и непропадљивости, створеног и нествореног, пролазног и вечног, људског и божанског.

Овим мислима и уз велику и топлу захвалност професору оцу Зорану Крстићу, одговорном уреднику издања „Каленић“, предајемо овај рад књигољубивим читаоцима и ширини њиховог срца.

Садржај

Предговор, 5
Предговор писца за издање на српском језику, 7
Садржај, 1, 9
СКРАЋЕНИЦЕ, 11

УВОДНИ ДЕО, 13

ПРВО ПОГЛАВЉЕ
ОБРЕДОСЛОВЉЕ И СИМВОЛИЗАМ У БОГОСЛУЖЕЊУ, 29
1. Настанак, потреба, дијахронија, значење, садржај, анагошка моћ символа (научне анализе и теолошка становишта), 29
2. Теологија сгшволау библијској типологији и литургијским радњама, 44
3. Реализам и символ. Пред кризом символа и символичког језика Светог богослужења, 64

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
ЛИТУРГИЈСКИ ПРОСТОР, 74
1. Творевина Божија као место човековог живљења, 74
2. Свети храм (утемељење, изградња, освећење, спомен освећеља).86
3. Просторни распоред у божанском храму и символизми његових појединачних архитектонских делова, 95
4. Савршавани чинови у свештеном храмовном простору и њихово значење, 99
5. Свети богослужбени сасуди иматеријални предмети у богослужењу, 110

6. Бог, човек, храм, као божански npocтop словесне службе и освећења, 111

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
ЛИТУРГИЈСКО ВРЕМЕ, 128
1. Бог, човек, творевина и време, 128
2. Освећење времена, 132

3. Литургијско време као превазилажење временау овам свету и пројава времена у вечности, 136
4. Седмично време и време вечности, 142

5. Времена молитве: седмична богослужења, божанствена Литургија и време, 145

6. Литургијске радње и символичке анагогије литургијског времена, 154

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ
ИСПРЕПЛЕТЕНОСТ ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА У ЛИТУРГШСКОМ ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 159
1. Богослужење „овде ” и богослужење „с оне стране Реализам и символ, 159
2. Лични опит садашњег времена и благодатно надилажење просторног времена. Оно „ сада “ Цркве и оно „увек “ Царства, 167

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ
СИМЕОН СОЛУНСКИ И ПРЕДАЊСКИ НАЧИН ТУМАЧЕЊА БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ ДО ЊЕГОВОГ ВРЕМЕНА, 176

ЗАКЉУЧАК, 203

БИБЛИОГРАФИЈА, 206
A. Извори, 206
B. Литература, 207