Аутори: Протојереј Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска
Страна: 192
► Остали детаљи

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Чланак "Сестре" из "ТОМА - Православни Журнал за оне који сумњају"

21.03.2011.
СЕСТРЕ

Један пример какав може бити ритам живота у манастиру

Сасвим обичне
То је била права редакција, са све стакленим преградама и вратима, са бучним принтером који не престаје да тандрче и са свуда разбацаним верзијама текстова, макетама књига итд. Само је једно било несвакидашње: видети у целом том призору сестре монахиње у црним одорама. Ово је слика из издавачке куће у манастиру Св. Јелисавете у Минску.

" Да нису у монашкој црнини помислио бих да су обичне новинарке..." пало ми је на памет. Али одмах ми је дошла следећа мисао: "Не-не, другачије су оне. По понашању на послу можда и личе на све друге, али изнутра - другачије су, нарочите..." Само какве?

Изашли смо на улицу и сели у кола да се одвеземо из канцеларије издаваштва у манастир. Тамнозелени половњак негде из средине 90-их. Очито поклоњен манастиру. Ја сам се први пут у животу возио у колима којима управља монахиња. Чудан осећај.

Матушки Иларији је повремено звонио мобилни телефон. "Као код сваког нормалног човека", помислио сам. Мати Иларија је - благочина манастира. Ако би се тражила аналогија у свету - "главни менаџер" манастира. Монахиња се пожалила да када је људи са стране виде са мобилним телефоном, често се појави питање: какве сте ви онда као монахиње кад користите мобилне - као и сви?

Ви треба да сте смерне (читај:тмурне), све време да се молите (да не дижете очи са патоса), да посвећујете себе Богу (да беже од људи) итд.

- А који је ваш однос према таквим "замеркама"? - упитао сам ја.

- Ја сам нека врста стереотипа - одговорила је матушка Иларија. - Знате, има искривљених представа о духовности. Неки људи, ко зна због чега, мисле да што је вишљи и затворенији зид око манастира, то су духовнији они којису скривени иза зида. И да што су одбојнији и намргођенији, то је јача њихова вера. Чудно. Најдуховнији људи које сам ја сретала били су најобичнији и најотворенији. Нормални.

Манастир у болници

У малу дрвену цркву, посвећену Св. Нектарију Егинском, у кругу интерната за децу са дисфункцијама у психофизичком развоју, још нису успели да уведу струју. Ми смо дошли овамо увече, када се већ смркло. Морали смо да тражимо свеће на додир.
- Често се, са великом радошћу, присећам наше прве Литургије у том храму са болесном дечицом.