Аутор: протојереј Андреј Ткачов
Страна: 200
► Остали детаљи

Отац Андреј је врло познат и читан међу српском публиком. Ова књига представља зборник његових беседа и промишљања на различите социјалне, културолошке и духовне теме. "Да не би отишли" је шеста књига оца Андреја у издању издавачке куће "Бернар".

Протојереј Андреј на себи својствен начин, отвара и продубљује питања о нашој свакодневници, питања над којима савремени хришћанин често не стиже да се замисли, а која неизоставно утичу на духовни живот човека 21. века.

Садржај

Јуда, 5
Ново, 7
Наш портрет, 9
Данас-сутра, 13
Нова година, 16
Варијанта новогодишње честитке, 20
Пиар, 24
Пола сата тишине, 27
Права и обавезе, 31
Разговор о богатству, 35
Размишљања о одговорности, 49
Распре и несугласице, 53
Револуција у уму, 37
Поточић у информационој бујици, 61
Слобода говора, 64
Свештеници и мерцедеси, 68
Снага и реч, 72
Тужне свечаности, 76
Савест, 81
Спасење и неосуђивање, 86
Старост, смрт и илузије, 90
Сумрак свести, 95
He треба журити, 99
Имам проблем, 103
Умни рат, 107
Домаћи задатак, 111
Желим да живим вечно, 114
Сат из реда „најновији крик”, 119
Човек је многолик, 123
Људски фактор, 126


ЈУДА

У Гетсиманском врту Христос гаје назвао другом.

На иконама Страшног суда често се приказује у обличију детета на коленима ђавола, у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које, због издајничког пољупца прима огњене целиве.

Он је носио ковчежић за новчане прилоге, а то значи да је био нешто попут књиговође у малој апостолској заједници …


НОВА ГОДИНА

Ближи се Нова година. Још један круг је пређен и почиње ново понављање. На разговор ме подстиче реч „нов”. Осећај новине је осећај који је својствен још увек младим душама које одрастају, које су сачувале извесну еластичност заједно с неискуством. За младе се много тога дешава по први пут. Заправо „ново” и значи „прво”. Први телефон је заиста нови телефон. Други телефон ће се такође називати „новим”, али ће то већ бити лака пародија на новину. Пародија ће временом само јачати. Такав је закон у свету ствари и обичних догађаја. А у области моралних догађаја својство пародије расте сразмерно броју понављња и у понављања се све више меша горчина подсмеха над целим људским животом.

Нова кућа је просто добра ствар. А нови муж је „добро” плус још нешто. Ако муж није само „нов”, већ је, рецимо, и пети по реду, на речи „нов” можемо без стида да бризнемо у плач. To је потпуно завршено исмевање живота.

Прва љубав даје човеку неизрецива крила. Први растанак просто уништава човека јефтино и љутито. Први сусрет очи у очи са смрћу лишава свет некдашњих боја и на све набацује тамни вео. Управо оно што носи име „прво” је достојно имена „ново”. Понављања могу или да изазову вртоглавицу као рингишпил таштине или да човека учине окорелим и да његово срце претворе у ђон чизме, или да га доведу до очајања очајања због презасићења или очајања због безизлазности и понављања.

У извесној фази човековог развоја (народ, цивилизацију) више не теши цикличност природних процеса. Душа осећа узвишену чежњу и жудњу за изласком из круга. Или изалазак из круга или опијајућа чежња која једне вуче ка самоубиству, а друге ка лажном обличју смирења: животињском задовољсгву.

Али једна је ствар кад човек осети да је неопходно да изађе из вира, а друга је да заиста изађе. У ковитлац испразности нисмо погружени само захваљујући личном напору, већ и самој чињеници рођења у „сујетно живљење, од отаца нам предано” (в. 1 Петр. 1,18). И испоставља се, дакле, да из овог испразног живота не можемо да се извучемо појединачно, само личним напорима, већ у очекивано време искупљења са свима онима који жуде за утехом; у време које је Бог приправио човечанству. А период, у којем је жеђ за изласком, још није сазрео, кад време ослобођења још није наступило, пишу се књиге попут Проповедника, и настају учења попут будизма.

Шта је било то ће и бити, шта се нинило то ће се нинити, и нема ништа ново под сунцем. Има ли шта за шта би ко рекао: Види, тоје ново? Већје било за векова који су били пре нас (Проп. 1,910).

To нису бестрасне речи. У њима се не садржи само констатација чињенице, већ и туга због тога што ствари стоје тако, а не другачије. Туга је поуздан знак да све може бити другачије; ако не може, потребна је само стоичка храброст. А ако може, потребни су трпљење и вера. Такав је код старозаветног живота, изражен приближно и штуро.

Нема ничег новог у земаљским реалијама. Ако и пресељења у Земљину орбиту постану реалност и тема свакодневних информативних прегледа, ни тада неће бити ничег новог у галаксији. Страсти и гадости заједно ће се с људима преселити на станице у орбити; похот и љубомора, завист и подлост, па и сама људска палост и тамо ће наредити да се пролију, прво семе и зној, затим крв и сузе. Познатој драми човечанства биће додат само известан вулгарни миље у виду скафандера и црног пејзажа у илуминатору. Све остало ће доспети под пресу Проповедникових речи. Све је таштина!

Човек и човечанство су осуђени да се врзмају у некаквој мисаоној тамници, понекад наводно проналазећи излаз, али касније откривајући да је то само клопка коју су лукави тамничари припремили неуморним љубитељима бежања. Ствари не стоје тако случајно, већ по Промислу. Богу је угодно да човек (човечанство), као прво, осети чежњу за другачијим животом истинским и неуништивим. Чежњу и жеђ. Као друго, Богу је угодно да човек захваљујући стремљењу ка непоколебљивој срећи потроши све своје интелектуалне и физичке ресурсе, дошавши на крају до разбијеног корита (в. Пушкинову бајку о златној рибици). Ресусрси се не морају до краја потрошити, али човек треба обавезно да осети своју ограниченост и недостижност онога што жели само људским средствима. Чим се то деси наступиће фаза стрпљивог чекања спасења одозго, што упозоравајуће, премда и штуро, унапред саопштава Откровење. И сав овај тежак живот у којем човека ништа не обузима потпуно, ништа га не весели до краја, ништа га у целини не заокупља и не опија, треба да послужи само као позадина на којој ће временом заблистати речи НОВИ ЗАВЕТ.

Вера у Дјеву Која је родила; вера у Бога; који је постао заједничар људске природе и Који је поднео муке искупљења; вера у блажену будућност и венце правде који су припремљени „свима онима који су заволели Његов долазак” (в. 2 Тим. 4, 8) треба да дође као контраст досадног понављања. На крају се човеку даје да осети да ће овај свет заменити други, који је достојан имена „новог”.

И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више (Откр. 21,1).

Истим речима и категоријама нашу заједничку наду изражава и врховни Петар, који је говорио: Нова пак небеса и нову земљу по обећању ЊеЈовом очекујемо, ige правда обитава (2 Петр. 3,13).

Суви остатак реченог је једноставан. He покорчвши се таштини од своје воље (Рим. 8, 20), очекујемо прелазак од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Исто,8, 21). Онај ко има у себи „почетак Духа” не може више да се препушта безбрижној радости, већ уздише чекајући избављење (Исто, 8, 23). Део овог уздисања представља и дугачка књига Проповедника, која објављује да нема ничег новог под сунцем. А остали делови уздисања, као мање поетски и недостојни овековечења, само су разливени по ваздуху историје. Удишемо управо овај ваздух незадовољства и очекивања, чежње и наде. Једино „ново” у свету је Христос и све што је повезано с Њим. И управо ка сусрету с овом Новином се кроз векове креће цело човечанство, а кроз године појединачно људско срце.

Крећу се ка истинској Новини кроз низ досадних радости и лажних новина.