Аутор: Протојереј Андреј Ткачов
Страна: 79
► Остали детаљи

САДРЖАЈ

Благосиља се читање књига, 5
За јунаком, 11
Књижевност, 15
Као тројански коњ, 15
Кад спаљују књиге, 20
"Шта ти моје имем значи ?", 24
Одмах доведите ... аутора !, 29
Текстови убице, 33
Изучавај реч Божију, 37
Храм и књига, 43
Habent sua fata libelli, 47
Кодификовани унутрашњи свет, 51
Не тачка, већ три тачке, 55

Додаци

1984 + 1, 61
Солжењицинова хардварска беседа, 66
Свештенику је свугде место - и у књижевности, 74
Мене је "направио" Фјодор Достојевски, 76


БЛАГОСИЉА СЕ ЧИТАЊЕ КЊИГА

Патријарх Грузијски је недавно обрадовао чак и оне који немају ту част да буду Грузијци. Он је и пре радовао своју паству обећањима да ће крстити многу новорођенчад. Сада се обратио свом народу са предлогом молбом да током недеље читају одређену књигу, тако да крајем недеље дискутују о прочитаном и заједно обрађују задату тему.

Дивљење и завист то су називи осећања која су мноме овладала при сусрету са овом вешћу. Види Бог да не завидим другим народима када граде највеличанственије мостове и највише облакодере. Али, у овом случају, завидим Грузнјцима. Завидим оном завишћу, које се не стидим, и коју нећу понети на исновест. Само се поставља питање: када ћемо ми да порастемо до таквих догађаја?

И Русија и Украјина су толико територијално и бројчано велике да један човек све и да поседује вишу црквену власт тешко може да даје такве „домаће задатке" вишемилионској пастви. Тај посао више одговара домаћој атмосфери малог народа, који је уједињен најпре због тога што је малобројан. Уколико у таквом народу постоји духовни вођа, који се воли, њему је природно, удобно, без сувишног патоса, као деда унуцима, да даде добар савет или да искаже неку жел»у, и већина народа ће скочити истог тренутка да испуни ту жељу. (Никада неће сви потрчати, ма колико добар и уједнињен био народ, и то треба имати у виду). Велики народи имају велике проблеме. Њима, ово што је рекао Патријарх Грузијски, треба да говори сваки епархијски епископ, с обзиром да је и паства поједних наших епархија бројчано једнака пастви Патријарха Илије.

Шта је, практично, за то потребно? He тражи се пуно духовних ствари, уколико оне већ постоје, и потребно је много, уколико их нема. Јер се тe ствари не задобијају лако. Прво - Владика треба да има ауторитет над паством. To jeст, ако он каже: „Драги становници града НН области, узмите са полица Гогољеве „Мртве душе“, и следећег петка ћу погтричати са вама на тему прве главе“, потребно је да његове речи сви чују и испуне са радошћу, они који су услишили. У супротном, то ће бити локална акција, слична пуцању у врапце. Многи, предосећајући фијаско, неће се за њу ни хватати.

Друго - Владика треба да буде припремљен за сличан, не толико методичко-књижевни, већ духовни труд. Мораће да се прихвати књиге, да повећа радне обавезе (којих је и без тога много), нешто да жртвује, да прави конспекте. При чему, нико не форсира да се чита управо Гогољ. To сам навео као пример. Може се читати Лествица или Ава Доротеј, то јест, оне духовне књиге, које је неопходно да паства познаје. He ради се о конкрстној књизи. Има много добрих књига. Ради се о жељи да човек помера rope окорелости и незнања, које стотинама година стоје на истим, устаљеним местима, уз претензију на статус местне традиције.

Трећа је храброст. Такав труд и иницијатива нису освећене давнином. Није раније било таквих иницијатива. A то значи да ће се наћи много критичара и противника не само међу туђима, који су вечно спремни да фркћу и негодују него и међу својима, који се с времена на време буне и фркћу rope од непријатеља. За плодотворно деловање у Христу и ради Христа увек је неопходна храброст. Храброст, знање и жеља. Тачније, ако бисмо хронолошки поређали: 1) жеља, 2) знање, 3) храброст.

Ако човек то све има, ништа му више није потребно. Али, ако нема, значи да ништа нема, и дуго неће бити. Жеља се пројављује тајно, знања се стичу постепено и дуго, а храброст не зна се одакле долази. Зато кажем да завидим Грузијцима оном завишћу, коју нећу понети на исповест.

Треба учити. Од свих. Арапи имају пословицу, да је „мастило научника драгоцено као крв мученика". Замислите се тој пословици. Каква је разлика, што су Арапи то рекли, а не Руси? Ако је тачно то што је речено, запамтићу и потрудићу се да оваплотим ту мисао у живот. Нека Грузијци започну, ми ћемо наставити. He такмичимо се, већ заједничку ствар радимо. Нека друти нешто добро започну, ми ћемо гледати и пратити их. Умеће да се започне добро дело, и умеће да се учи од другога је највиша похвала сваком народу. Похвала и благослов. Стога, пошто немамо част да будемо Грузијци, приђимо књижним полицама. Узмите „Илијаду", „Робинзона Крусоа“, „Богородичину цркву у Паризу" Почнимо да читамо нешто добро, у ишчекивању да ће се ускоро појавити и они, који ће почети са нама да разговарају о нечему прочитаном.

MEHE JE „НАПРАВИО" фJОДОP ДОСТОЈEBCKИ

Које cy књиге формирале протојереја Андреја Ткачова и да ли руска књижевност има будућност? О томе је познати православни писац и публициста говорио у интервјуу за портал „Правчтение”

- Захваљујем Вам што сте пристали да дате интервју. Читала сам Ваше књиге, занимљиво пишете и јасно одговарате на питања која се намећу сваком православном човеку, или онима који траже Бога. Које бисте књиге препоручили за читање у кругу породице?

- Ако мајка са својом децом, десетогодишњим дечацима, чита дела Жила Верна, Мајна Рида, Стивенсона, то је добро. Разумете, деци је потребна авантуристичка литература, треба да читају о путовањима, открићима, полетима. Цео живот је пред њима, имају много енергије и снова. To је нормално.

Могу се, заједно са децом, гледати добре екранизације познатих дела, а онда се од филма враћати на књигу, јер је у основи сваког филма, текст, сценарио. Зато можемо гледати добар филм, а потом се од доброг филма враћати на књижевну основу. To jeст, задатак је да се усади навика према читању као према труду и сапутнику човечијем животу.

- Интересантно је да сте почели управо од класичних дела, док су неки родитељи убеђени да деца треба да читају само Нови Завет и житија светих. Шта Ви о томе мислите?

- To је, наравно, крајност. Јеванђеље је неисцрпни кодекс понашања. Јеванђеље је књига принципа. Треба поступати на основу принципа. Како бисмо правилно поступали, треба да се трудимо. Да не би савремени човек „глумио будалу“, мора да учи да размишља.

- Како да учи да размишља? Да чита књиге?

- He, књиге не придодају човеку, нажалост. Можете прочитати милион књига и остати идиот. А можете ништа да не читате и будете мудар човек. Мудрост не зависи од књига. Али не и ум! Ум се оштри књигама.

У принципу, сматрам да људи у вери треба много да читају. Уколико су писмени. Ако си на пример, физички радник или ратар, или молер, читај „Оче наш“ научи Исусову молитву, ради — то је доста. Али, ако је твој посао везан за неку интелектуалну делатност, немаш право да не читаш.

У савременом свету умеће разумевања, дешифровања, разлагања, синтетизовања тексгова је питање националне безбедности и питање душевног здравља нације. Зато што су људи, који су потпали под утицај неке маргинализоване политичке групе или самоубилачке групације, углавном људи који не умеју да баратају текстом. To су људи без погледа на свет, без основе, без мозга и они се заносе.

Као што је писао један амерички класик: „Ако сте прочитали „Ану Карењину" и није вам се допала, значи да ће ваш живот бити састављен од тешког физичког рада и свакодневне грубости, и то је ваш избор“.

Схватате, књига је, пре свега, путовање које не изискује новац. Друго, ако си изабрао најбоље књиге, њиховим посредством најбољи људи света деле са тобом своје најбоље мисли. To јест, комуницираш са људима који физички овде не живе, али који су кроз текст оставили траг свог присуства. Можеш да се расправљаш са љима, можеш да негодујеш.

Читање књига је процес животног разговора. Можеш се гневити, заклапати, одбацивати књиге, жврљати, писати напомене на страницама.

Штета само што савременог човека интересује да весело проведе време, интересују га интриге, неке смешие ситуације у књигама: ко је испод чијег кревета, ко је на кога изненада налетео у трамвају. Интересује га како делују страсти — самољубље, среброљубље, властољубље и похота. У складу са тим, књижевност постаје таква врста услуге за савременог човека.

Књижевност, у добром смислу, је књижевност-проповед. Зато су сви руски класици били проповедници. На пример, Лав Толстој је писао и писао, писао и писао, и — буп! — постао проповедник. Да, он није био у праву у својој проповеди. Његова проповед је била штетна, неправилна, можемо је критиковати, а њега због тога предати анатеми, али он је израстао до проповедника!

To и јесте пут књижевности. Ако писац не задовољава потребе малограђанства, он излази на озбиљнији ниво.

- Које књше Ви читате? Можда постоји нека књига која Вас је формирала?

- Мене је „направио“ Фјодор Достојевски. To јест, буквално узео, обрадио, спљоштио, исправио. Сматрам да је стваралаштво Достојевског буквално врх светске књижевности коју је немогуће превазићи.

- Шта бисте препоручили младима, двадесетогодишњацима, да читају?

- Обавезно треба читати поезију. Поезија је виши облик постојања језика. Пре или касније, а боље пре, у младости, када се отварају одређење nope душе за доживљавања тајни света, човеку је неопходно да се изрази и он тражи језик на којем би могао да говори. Тај језик је језик поезије. Поезија даје човеку језик помоћу којег би он разумео себе у овом свету. У том узрасту људи обично пишу стихове. Ти стихови су недоношчад, ружни, страшни, неки су достојни да се са стидом спале, за вјеки вјеков. Али, неопходно је писати. У младости обавезно треба писати стихове, потом прекинути са тим, спалити написано, и пронаћи праве песнике, који су пре тебе написали то што си ти желео да искажеш...

- А шта да читају тридесетогодишњаци?

- Тридесетогодишњацима је касно да читају поезију. Ако, на пример, удата жена почне да чита неку романтичну поезију, а при томе већ има двоје деце, и досадног мужа у кухињи, као резултат, она може почети да тражи неког бледог младића са пламеним погледом, уместо свог досадног мужа. Треба читати све у своје време.

- Ви, дакле, имате позитивно мишљење што се тиче будућности књижевности, читања?

- Сматрам да суштински владајући руским језиком у свом битисању, и са таквим књижевно-историјским „бекграундом“ на руском језику, ми стварамо и добијамо дугачак узлазни вектор. Видите, све док Руси говоре руски не смемо да сумњамо у то да ће Русија имати будућност. Важно је само да они читају на руском. Наравно, и да разумеју оно што читају. Немам ни један аргумент да сумњам у будућност наше државе и наше земље. Немам никакве сумње да ми имамо будућност. Наравно, могуће је «проћердати», да, то можемо.

Како може народ Достојевског или Мусоргског да сумња да је велики народ? To је просто бесмислица и грех против истине. Тако да, морамо да читамо и остаћемо велики руски народ који чита!