Autor: Abraham Maslov
Strana: 272
► Ostali detalji

IZ PREDGOVORA
...
HUMANISTIČKA VIZIJA PROSVEĆENOG MENADŽMENTA ABRAHAMA MASLOVA,

U današnjem svetu, u doba globalizacije i naglog razvoja tehnike, komunikacionih sistema, automatike i informatičkih tehnologija, savremeni menadžment kao humanistička nauka i sofisticirana veština uspešnog upravljanja poslovnim sistemima (od mini marketa pa do velikih transnacionalnih korporacija) podrazumeva u velikoj meri organizovanje i racionalno korišćenje raznovrsnih ljudskih potencijala. Ono što je klasični menadžment zanemarivao – uloga i značaj ljudskog činioca, to savremeni menadžment, koji je prevashodno primenjena psihološka nauka, stavlja u prvi plan. Menadžeri starog kova smatrali su da je bavljenje međuljudskim odnosima, zadovoljstvom na poslu, stavovima ili emocionalnim problemima zaposlenih čisto “gubljenje vremena” ili pomodna “ludorija”. Oni su ignorisali ili potcenjivali značaj ljudskih resursa i važnost psiholoških faktora – čovekovih očekivanja, mentalnih navika, sposobnosti, ciljeva i motiva – za uspeh u poslovanju preduzeća. Ali, bez obzira šta neko mislio o tome, ljudi su nezaobilazan činilac u svakom poslu, u delatnosti bilo kog poslovnog sistema, a sasvim je nebitno da li se on bavi proizvodnjom spajalica, automobila, izradom kompjuterskih softvera ili unapređenjem obrazovanja.
Abraham Maslov, istaknuti američki psiholog, mislilac i glavni zastupnik humanističke pshologije, je tvorac hijerarhijskog modela razumevanja ljudske motivacije, po kojem se na dnu lestvice nalaze bazični, biološki, a zatim, iznad njih različiti viši psihološki motivi koji, međutim, takođe spadaju u motive nedostatka. Po ovoj teoriji, prvu grupu motiva čine osnovne potrebe ili motivi nedostatka, koji se ovladaju po principu homeostaze, a drugu motivi obilja (nehomeostatske potrebe itd.).
Svi motivi nedostatka uređeni su po redu važnosti, odnosno snazi (na dnu se nalaze za opstanak najvažniji, naosnovniji motivi, pa su zatim iznad biloški manje važni itd.), a na vrhu su metamotivi, koji nisu hijerarhijski uređeni. U osnovi piramide stoje fiziološke potrebe (žeđ, glad, seks), zatim, iznad potreba za sigurnošću, pa potreba za ljubavlju i pripadanjem, zatim još više na lestvici je potreba za poštovanjem i ugledom. Kada se osnovne potrebe zadovolje, po principu homeostaze, one se privremeno “gase”. Nezadovoljenje osnovnih potreba može vitalno ugroziti pojedinca, njegov život i zdravlje, fizičko i psihičko. Postoji određena zakonitost u redosledu javljanja ljudskih potreba, prema kojoj tek onda kada je zadovoljena niža potreba, ona prestaje da bude važna i tada se može javiti viša potreba (to znači da kada se istovremeno jave dve različite potrebe, prioritet ima ona na lestvici niža ili osnovnija).
Temeljni pojam Maslovljeve teorije ličnosti je potreba za samoaktualizacijom, a to je univerzalna, urođena i spontana ljudska težnja za ispoljavanjem i razvojem sopstvenih suštinskih mogućnosti. Po Maslovu, brojni empirijski podaci “ukazuju da je opravdano pretpostaviti da kod svakog ljudskog bića i kod skoro svakog novorođenčeta postoji aktivna volja za zdravljem, impuls usmeren ka rašćenju, odnosno ka ostvarivanju ljudskih potencijala. U svakom čoveku postoji manje ili više skrivena, prigušena unutrašnja potreba da realizuje svoje ljudske mogućnosti i osobene talente. Kao što tigar teži da bude “tigrastiji”, tako i čovek prirodno teži da bude čovečniji, kaže Maslov.
Samoaktualizacija je, s jedne strane, metamotiv, koji se javlja kada su zadovoljene niže potrebe, a s druge strane, istovremeno i sam cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti (bez agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti). To je stanje koje, pozitivno određeno, podrazumeva “prihvatanje i ispoljavanje unutrašnje srži ili suštinskog ja, odnosno aktualizaciju ovih latentnih kapaciteta i potencijala, puno funkcionisanje, korišćenje ljudske i personalne suštine”, piše Maslov u jednom od svojih programskih članaka. On ukazuje i na osam različitih puteva kojima se može dospeti do ovog idealnog stanja (to su npr. pravi izbori koji vode rastu ličnosti, nesebično pedavanje zadatku, spontano i odgovorno poonašanje, iskrenost, osluškivanje autentičnih unutrašnjih glasova, itd.).
Zrela ličnost je, po Maslovu, osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i sposobnosti. Maslovljevo empirijsko istraživanje zrele ličnosti zasnovano na uzorku sačinjenom od “najboljih primeraka ljudske vrste”, otkrilo je da ona ima sledeće karakteristike: Realističko opažanje stvarnosti (adekvatna percepcija realnosti, bez iskrivljavanja usled afekata); prihvatanje sebe, drugih i prirode onakvih kakvi jesu (realističko opažanje drugih i sebe samoga); spontanost i nekonvencionalnost u ponašanju, usredsređenost na problem pre nego na sebe samog (usmereni su na svoj zadatak, problem, posao); sposobnost za izdvajanjem (sposobni su da se usame); autonomnost i nezavisnost od mišljenja drugih, stalna svežina doživljavanja (njihovi doživljaji nisu stereotipni); mistički vrhunski doživljaji (sposobnost da dožive zanos, ekstazu pred lepotom); osećanje zajedništva (identifikacija sa čovečanstvom); duboki emocionalni odnos sa malim brojem ljudi, demokratska struktura karaktera (tolerancija i poštovanje druge ličnosti); etička izvesnost (razlikovanje sredstava od ciljeva); dobronamerni, filozofski smisao za humor (tanan, dobroćudni humor i sposobnost za samoironiju); kreativnost i otpor enkulturaciji.
Kako će, na koji način i kojim sredstvima menadžeri upravljati svojim radnicima u velikoj meri zavisi od njihovih svesnih i nesvesnih stavova prema ljudskim mogućnostima, iskazanih i još više neiskazanih uverenja o tome koji su čovekovi osnovni pokretači i šta su ljudske vrednosti i ideali. Ko god upravlja ljudima ima neku svoju implicitnu, nedovoljno artikulisanu predstavu o tome kakva su očekivanja ljudi od posla, zašto su spremni da čak i u vrlo nepovoljnim uslovima naporno rade, čega se plaše i šta vole.
Neki šefovi, koji npr. Misle da su njihovi službenici, kao uostalom i sva druga ljudska bića, lenji, sebični i zabušanti, otkriće i nehotice ovo svoje privatno shvatanje u svakodnevnim postupcima prema podređenima. Oni koji ovako razmišljaju neprestano će pokazivati nepoverenje i sumnje u službenike, a glavne poluge da ih nateraju da rade bolje biće stroga kontrola, kažnjavanje (pretnje, grdnje i umanjivanje zarade) i nagrađivanje (novčano). Drugi tip šefa koji smatra da je čovekov glavni motiv za rad ambicija, nagrađivaće svoje službenike pohvalama, unapređenjima i plaketama, a kažnjavaće ih javnim kritikama i degradiranjem.
Prosvećeni menadžment je novi, savremeni način upravljanja ljudskim resursima, koji se u velikoj meri oslanja na teoriju ličnosti Abrahama Maslova i na dostignuća humanističke i egzistencijalstičke psihologije. Ovaj demokratski stil rukovođenja grupom zaposlenih ljudi za razliku od starog, autoritarnog načina upravljanja, pretpostavlja da su ljudi racionalna, delotvorna, kreativna i samosvesna bića, koja imaju unutrašnju potrebu da se kroz rad afirmišu, da izgrade svoj profesionalni identitet i da obavjanjem slobodne, značajne i kreatvne aktivnosti zadovolje svoje najviše ljudske motive i da realizuju svoje bazične vrednosti.

Žarko Trebješanin, profesor Beogradskog univerziteta