Аутор: Борис Главач
Страна: 164
► Остали детаљи

Књига на експлицитан, духовит и добро промишљен начин отвара једну од табу тема савремног друштва. Јер, псовке често чујемо. Из уста детета, адолесцента, одраслог... Некад само безазлене, некад на граници згражавања. Делују као неодвојив део комуникације, разликују се у оквиру једног народа, као и међу народима, на неке језике је готово немогуће превести неку "сочну псовку“...

Полазећи од класификације и структуре, а затим откривајући механизме њиховог настанка и опстанка кроз историју, од примитивних друштава до данас, Главач псовке анализира с аспекта разнородних наука.

Аутор се у овој књизи бави и симболима, местом псовке, социлошким гледиштем, одбраном или осудом вулгарности. Псовке су сакупљане од бројних народа, а крај књиге је резервисан за њихово набрајање - кинеске, бразилске, шпанске, индијске, грчке и многе друге. После Опсцених речи Данка Шипке (Прометеј, 1999), поново имамо шансу да књигом о темама које нису уобичајене, а пре свега се баве нашим свакојаким реакцијама, па свакако и вербалном ерекцијом, испунимо неподношљиву мањкавост оваквих врста остварења.

Наше псовке су неизучаване а често злоупотребљаване, и може бити понајвећма поседују траг оних давних, махом турских времена када је трпни глагол био синоним за учешће пре свега женског, такозваног партнера у споју. Псовке су књига прегледне, готово прозрачне ерудиције, то су огледи који посежу за битним, али не замарају читаоца сувишним. И премда се лагодно креће у пространој сфери еротизма од Камасутре до савремених секси симбола, аутор има озбиљност сабеседника, никако не суровог и застарелог моралисте. Он поседује доживљајност као властиту стилску религију, и канда веома рано уочава, често, без сумње узбуђен, да је превасходно, битно бити узбудљив. Растерећена квазиучене апаратуре, слободна по много чему, ова књига поседује езотеричну неку смелост која, бар у нашим биједним околностима, нагони на изазивање, нову слободу, откриће хоризоната који су, као код курдистанских кравуља, били чврсто заманадљени. Нешто сасвим, сасвим лично: аутор је написао књигу уместо многобројних међу нама, који су је снатрили, прекрајали, компоновали. Утолико је битнија саопштена на уво. То уместо показује колико је била неопходна нашој лектири, сутрашњем предзнаку слободног живота, помами самој. Свакако, као и сваком пиониру, или петлу који први пропева пред зору, аутору није било лако. Зато је и опростива извесна особина претходног устручавања, снебивања, такорећи извињења. У понеким тренуцима ове сјајне књиге то свакако треба не само превидети него и изоставити (уводне, предговорне, често непотребне реченице; почетак одељка Курац; итд)... Преда мном је, и то тврдим са великим задовољством један сјајан трактат који су могли само да сањају они наши преци који су исто настојали да се, да нас ослободе (Žan Žak Ruso у Исповестима, особито у фрагментима о мастурбацији; Роман Jakobson у причи о нагости црне Африке; Растко Петровић са тезом о тајанственом учешћу једног бедра; и други). Што се мене тиче, било ми је веома, веома драго да, баш у тренуцима рада на огледу о телесној интелигенцији прочитам једну изузетну, истина помно неговану воајерску књигу о нашим гениталијама, псовкама, омами, оргазму, који је увек, како Французи кажу, налик на малу смрт.

др Драшко Ређеп