Аутори: Архимандрит Јоаким Специерис, превод сестринство манастира Бешка
Страна: 132
► Остали детаљи

Предговор

Како су само тачне златне ријечи нашег спаситеља Исуса Христа! Уистину, ко презре као пролазно све што овај свијет цијени, примиће сад у ово вријеме сто пута онолико, а на ономе свијету живот вјечни! Света пустиножитељка Фотина је искусила потпуну истинитост ових ријечи.

Након што је изгубила свог земаљског оца, ова блажена душа је увидјела испразност свих свјетовних уживања и повјерила себе свом небеском, правом Оцу. Раздала је своје имање сиромашнима, а за узврат задобила све врлине. Тако је сакупљала себи плодове за хазну, која се никад неће испразнити, на небесима, гдје се лупеж не прикучује нити мољац једе. Са мужественом одлучношћу превазишла је жељу да има мужа, дјецу и пријатеље, и на тај начин одабрала да пребива са светим анђелима …

***

Они, који живе у пустињама, имају неугасиву чежња према Богу, јер се налазе далеко од метежног живота. (недељни Антифон, глас И) Током Великог поста, позвани смо да уложимо посебан напор, да се повучемо из света, да за себе - колико то наше снаге и прилике дозвољавају - створимо "пустињу," у којој бисмо се потпуније усредсредили на нашу духовну борбу. Како би надахнули напоре и стекли јасноћу разумевање сврхе, охрабрени смо да читамо о светим подвижницима, који су живели таквим животом. У Житијима светитеља, која су нам доступна, текст који следи заиста је јединствен. То је прича о пустиножитељки из 19. века, која се повукла у Палестинску пустињу, као св. Марија Египћанка, којој је то било наложено од Бога. Ову пустиножитељку открио је монах Јоаким Светогорац (+1860), а забележени разговор који следи пружа ретке детаље о њеној узвишеној молитви и одговоре на практична питања, која се тичу живота у пустињи.

Овај текст је објављен у француском часопису "Ла Лумиере ду Табор," одакле је преузет и преведен на руски језик.

Тишина и самоћа омогућавају пустиножитељима да ослободе свој ум и да се усресреде на своје срце, како би потпуно посветили себе молитви и призивали најслађе Име Господње, понављајући с љубављу: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме."

Ова непрекидна молитва распаљује срце пустиножитеља, а његова душа, ношена крилима љубави, уздиже се ка сагледавњу божанске лепоте, која превазилази сваку другу лепоту. Човек заборавља на храну и пиће, на одећу и друге телесне потребе.

Али, дошло је време да се посветимо нашој светој подвижници, пустиножитељки Фотинији и њеном саговорнику, оцу Јоакиму.


Отац Јоаким: - Молим Вас, Фотинија, да ми кажете како сте издржали самоћу? После свега, човек је по природи друштвено биће.

Фотинија: - Признајем да сам у почетку страшно патила. Често, у полусну, чула сам унутарњи глас, јер човек је обдарен језиком и има потребу да говори. Често сам у себи чула глас који ме је дозивао: - "Жан, Жан," то је било моје световно име. То се дешавало унутра, у мени, а ја сам мислила да долази са стране. Гледала сам око себе, десно, лево, да видим ко ме то дозива. Тек касније, схватила сам да је глас долазио изнутра. Онда сам почела да се молим наглас и да вичем. Знате ли Варнаву, старца који живи у манастиру Св. Саве?

Отац Јоаким: -Да, добро га познајем, јер сам и ја из тог манастира.

-Зар нисте чули да двадесет година није изашао из манастир?

-Да.

-Зар не знате да никада ни са ким не разговара?

-У манастиру сам више од две године. Никада га нисам чуо да говори. Када смо били заједно у цркви или трпезарији нисмо разговарали.

-Зар људи не говоре да ноћу разговара сам са собом, да виче?

-Да, ако не спава ноћу, чујем га како виче, али кажу да се бори са демонима.

- Не, не бори се он са демонима, већ пати, као и ја што сам патила. Човек има потебу да говори са другим људским бићем. А када не постоји саговорник, он разговара сам са собом. Творац, Који ово добро зна, каза: "Није добро да је човек сам." ( 1. Мојсијева 2,18)

Једном, када сам гласно викала, чула сам лавеж лисице. Она је усамљена, као и ја, помислих. Онда сам је угледала испред пећине. Ућутала сам, уплашена да би јој се могле придружити и друге дивље животиње. Током прве године мог живота у пустињи много сам патила; мислила сам да ћу изгубити разум. Са великим опрезом, да ме не би приметили полудивљи Бедуини, отишла сам једном до моста на Јорану, који је удаљен око три сата хода од моје пећине, и скривена у жбуњу проматрала људе који су пролазили. Увече сам се вратила у своју пећину. Пала сам пред икону Мајке Божије, коју сте видели на улазу у пећину, и дуго сам плакала. Моје сузе су биле велико олакшање. Мало по мало, уз Божију помоћ, почела сам да се навикавам, а сада - слава Богу - живим у миру, у нади да ћу примити милост од праведног Судије на дан Његовог другог доласка.

- Током Ваших борби и патњи, да ли сте осетили Божију милост и помоћ Мајке Божије, којој сте се молили?

- Наравно, Небеска Царица, коју сам преклињала, помагала ми је; Она ме је избавила од једне застрашујуће борбе помисли, која ми је била послата од непријатеља човековог спасења. Те помисли су ми говориле: "Узалуд си дошла у пустињу. Нећеш се спасити. Да си остала у свету и да си изабрала брачни живот, живела би као права Хришћанка и лакше би стекла спасење. Шта си постигла у путињи? Не чиниш ништа добро. Дивље звери такође живе у пустињи; само се у свету води права борба. Хиљаде и хиљаде људи сачувало је своје душе у свету."

Сви ови демонски савети изречени су како би ме довели до очајања, како би ме натерали да одем из пустиње, како би ме натерали да се вратим у свет и да се ухватим у мрежу својих сопствених жеља.

- Да ли сте били свесни да је ово долазило од демона?

-Да, у извесној мери, била сам свесна да су мисли долазиле од демона, и да су ме присиљавале на унутарњу борбу. Али, недостајало ми је искуство које сада имам. Желела сам да умрем; молила сам се Царици Небеској да ме узме из овога света. И тада се Царица неба и земље појавила предамном и Божанска светлост ме је обасјала. Видела сам је, а у дубини своје душе чула сам Њен глас, како ми говори: "Не бој се, положи сву своју наду на Мене."

Одједном, тама која је помрачила моју душу нестала је, а мисли су ме напустиле. Моје срце било је испуњено радошћу. Након обилних суза, захвалила сам Творцу неба и земље и почела да певам:

Достојно јест, јако воистину, блажити Тја Богородицу,
Присноблаженују и Пренепорочнују, и Матер Бога нашего.
Честњејшују Херувим, и славњејшују без сравњенија Серафим,
без истљенија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу Тја величајем.

Од тога дана живим у миру, и прослављам дан, када је ме је небески Отац удостојио да дођем овде и избавио ме из метежног света.

-Да ли сте од тада имали нека друга виђења?

-Не толико јасна. Али, када се молим, осећам радост у свом срцу, када читам службу са акатистом Пресветој Богородици, испуњена сам радошћу. Често током молитве мој ум се уздиже и пребива у лепоти небеског живота, вечнога живота, и моја душа бива опчињена. Моја срећа је потпуна у овој пустињи, да је не бих мењала ни за сва краљевства света, а моју пећину ни за једну раскошну палату.

-Заиста сте благословени.

-Ви сте рекли "благословени." Али, на крају, човек јесте створен за вечну срећу и радост. Зар свети Оци не говоре да је Бог створио Царство Небеско за човека? Бог нема потребу за било ким. Свет који је Он створио није додао Његовој слави - Он је живот, благослов, срећа и радост без краја. Бог се прославља у Себи. Спаситељ каза: "Изиђох од Оца, и дошао сам на свет; опет остављам свет, и идем Оцу." (Јован 16, 28) Овде Спаситељ говори о Његовој човековој природи, јер као Бог, Он никада није био одвојен од Оца, у складу са речима: "Јединородни Син који је у наручју Очевом, Он га јави." Слично овоме, човек је постао од Бога и он се мора вратити Њему, али грех смета том повратку. Ако човек разуме свој призив, све ће жртвовати, само да не буде одвојен од Оца небеског у вечном животу, који ће доћи.

-Реците ми, да ли осећате усхићење док се молите?

-Бог је највеће добро; приближавајући се Богу, наравно не чулним путем, јер Бог је дух и свуда присутан, већ кроз настојања срца и добрим делима, човек постаје "срећан и благословен."

У молитви човек се сусреће и општи са Богом. Када се моли у чистоти, у Духу Истине, када се у чистоти срца поклони Богу, онда он постаје срећан и блажен, по мери својих добрих дела. Често се дешава да се особа моли, и када то чини у Духу и Истини, његов ум се узноси на Небо, где се удостојава Божијих виђења. Тада сагледава Божију творевину не телесним, већ духовним очима. Он чује небеске речи, које није у стању да понови, јер они који нису достигли исти степен духовности, не могу разумети ове ствари, које се по светим апостолима не могу исказати. Зашто? Јер они који нису достигли духовни ниво апостола, не могу то да разумеју. Исту ствар је Спаситељ рекао Никодиму: "Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско?" (Јован 3,12)

-Да ли се икада догодило да сте провели сате у созерцању, као св. Арсеније?

-Да. Често док се молим, мој дух пада у созерцање; останем сатима непомична, гледајући мојим духовним очима добра која је Бог приправио за оне који Га љубе; гледам анђеле, душе светих, које су пуне радости и призор пуноће славе која извире од божанског Престола, и оних који непрестано славе Тројединог Бога. Ја не пребивам по целу ноћ у овом стању, као авва Арсеније, јер ја не поседујем његову снагу; ја не могу да подигнем руке к небу у сумрак и да их спустим у зору, како је он то чинио. Ја сам млада, бојим се да себе не повредим; моја физичка слабост не дозвољава ми да практикујем екстремни аскетизам. Свети Оци, који су били јаки и искусни, себи су могли то да дозволе. Али, ми смо слаби у души , и ако Бог - Који воли људе - не дође да нам помогне, не бисмо били у стању да ишта добро учинимо. "Без Мене не можете чинити ништа," рекао је Спаситељ.