Аутор: Радован Поповић
Страна: 309
► Остали детаљи

Сведочење о лепоти и истини Прочитао сам рукопис Радована Поповића „Путовање кроз успомене“. У даху. И предговор: „Ово су парчићи једног живота!“ Наизуст. Изванредно. Одмерено. Отмено. Језички чисто, готово савршено. Као бистар поток с питком водом у планини. Само да чучнемо и да се освежимо.Сакупио је бисере расуте по теписима и ћилимима београдских и новосадских салона, по београдском асфалту, по умрљаним подовима београдских кафана, по трави паркова и дворишта, па и у блату и каљузи, одакле их вади, брише и предаје нама читаоцима. То ће. сигуран сам бити од посебне вредности за историчаре књижевности, знатижељне студенте, марљиве читаоце...Не знам како је вршио избор ових прекрасних биографских маргиналија, сјајно, а непретенциозно испричаних анегдота, али ће се оне у годинама које су пред нама, препричавати.

Кратки, дивни портрети, описи намештаја, грађевина. догађаја или људи привлаче пажњу и држе интересовање. Некима ће се ово учинити помало елитистички, а ја бих рекао да је то једна од бројних вредности овог красног рукописа. И јединственог. Скупљаног у дугом времену на овом нашем стално узбурканом простору. У текстовима се да осетити поветерац и кошава, али и како на то реагују појединци. И ту их као и увек до сада Радован чува од њих самих. Да ли то заслужују? Чак је и бирао речи, прецртавајући оне јаче, емоционалне израженије или морално престроге. Успео је да их разголити, а да их сачува. Успео је да нам десетине људи, важних за нашу културу, а посебно књижевност, разголити, а да их спаси од простоте, да не кажем, понекад и бруке. Свака част. Жао ми је што нисам видео фотографије које ће бити у прилогу, али сам их, читајући легенде замишљао. Онако како сам ја желео. Па и оне из мог дома у Цикотама, као и ону из Твог дома на Видиковцу. Тих тридесетак фотографија и неколико факсимила су историја за себе.

Ко је буде знао читати, а наћи ће се читаоци и за то. Време све поравна, али остају фотографије које су речитије од било ког сведочења. И њих је с пажњом одабрао. Да сведоче о истини и лепоти.Рукопис почиње с 20-им мајем 1973. године доласком у Београд, на рад у културној рубрици „Политике“ и речима Воје Ђукића: „Аутономаши траже твоју главу, зато не оклевај, долази одмах... Тврде да си повезан са Мирком Тепавцем и Чанадановићем..." Овакав почетак ме вратио у то време.

Не знам да ли се Ти још увек сећаш тога. Како си ми Ти својевремено, а знатно после овог догаћаја причао, што ми је Мирко пре десетак година потврдио, увече 7. децембра 1972. године разговарао си телефоном са Чанадановићем. Он те упитао: „Радоване, познајеш ли неког Слободана Гавриловића, младог човека из Титовог Ужица. Направио је скандал данас пред Титом на конференцији о омладини. Реци му да се причува, јер ће му Тито ј..... мајку. Он је осветољубив и ништа не прашта." Опрости ми на мојој слободи да Те на ово подсетим.

У Београду, На Митровдан, 2015. године
Слободан Гавриловић