Autor: Le Korbizje
Strana: 205
► Ostali detalji

Šarl-Eduar Žanre, poznatiji kao Le Korbizje (1887-1965), ostavio je mladalački odvažan, jedar i radoznao književni putopis sa svog višemesečnog krstarenja po Mađarskoj, Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj i Grčkoj 1911. godine. Putovanje na Istok Korbizjeu nije poslužilo za još jedan onovremeni „orijentalni narativ“ pun prezrivog čuđenja prema Drugom, nego za otkriće same arhitekture – „veličanstvene igre oblika i jedinstvenog sistema uma“.

Idem na veliko putovanje tražeći predele i gradove snažnih istorijskih vrednosti koji su do danas ostali još nedirnuti.

Vladimir Mitrović

DaNS 63 | oktobar 2008. | 71

Do kraja godine iz štampe treba da izađe Le Korbizjeova knjiga „Putovanje na Istok” („Le Voyage d’Orient”) u izdanju izdavačke kuće Karpos (www.karposbooks.com) u kojoj ovaj veliki graditelj opisuje svoj mladalački put na Istok kada je, između ostalog, prošao i kroz Srbiju. Korbizje je ovu knjigu smatrao važnim dokumentom o vremenu koje je bilo odlučujuće za njegovo formiranje kao umetika i arhitekte.

U proleće 1911. godine mladi Šarl-Eduar Žanre-Gri (Charles-Eduard Jeanneret-Gris), kasnije poznat kao Le Korbizje (Le Corbusier) pošao je iz La Šo-de-Fona (La Chaux-de-Fonds), Švajcarska, na veliko putovanje preko Francuske i Nemačke do Istanbula i Grčke, prolazeći preko Balkana pravcima kretanja nekadašnjih krstaških pohoda. Po nekima, ova putovanja i iskustva koja je mladi Korbizje na njima stekao biće kasnije kamen temeljac misli i dela najvećeg graditelja XX veka. Mladi Žanre je putovao s torbom i blokom za skiciranje, vozom i brodom, na magarcu ili pešice, želeći da otkrije ne samo spomenike arhitekture i kulture, već i ljude i život krajeva, njihove tradicije, a sve to boreći se protiv bolesti, kolere i dizenterije. Na putovanju kroz središte nekadašnjeg Vizantijskog carstva pratio ga je prijatelj, istoričar umetnosti August Klipštajn (Klipstein).

Kada je 1907. godine Žanre prodao nešto od svojih mladalačkih crteža, novac koji je dobio iskoristio je za pripremu i upoznavanje sa lokacijama svog budućeg putovanja. Putovao je, zatim, nekoliko meseci po severnoj Italiji sa prijateljem, vajarem Leonom Peranom (Perrin) posetivši Firencu, Pizu, Sijenu, Padovu, Feraru, Veronu i Veneciju. Tom prilikom crtao je krokije srednjovekovnih spomenika, crkava i javnih građevina. Nakon ovog puta, četiri meseca je boravio u Beču, upoznajući, za njega dotad nepoznat svet i duh srednjoevropske kulturne sredine i njene umetničke tradicije. U to vreme je već izvodio neke od svojih prvih objekata – dve kuće u La Šo-de-Fondu. Posle boravka u Beču mladi se umetnik uputio u Pariz gde započinje drugi deo svojih priprema, a zahvaljujući svojim italijanskim crtežima i uticajnim prijateljima dobija zaposlenje kod braće Pere (Perret) gde se upoznaje sa veštinom i estetikom građenja u armiranom betonu, tada još uvek sasvim novim graditeljskim materijalom. Avgust Pere ga podstiče da još više slika, posećuje muzeje i biblioteke, te da studira matematiku i fiziku. U Parizu je boravio šesnaest meseci iskoristivši svoj boravak za sticanje mnogih znanja. Krajem 1909. godine Žanre započinje i treći deo svojih priprema za veliko putovanje kada od svog mentora (L’Eplatteniera) dobija sredstva za studije dekorativnih umetnosti u Nemačkoj. Posećujući brojne škole tada prezentuje i svoj rad „Studija o pokretu dekorativnih umetnosti”. Zaustavlja se u Berlinu gde zajedno sa Valterom Gropiusom (Walter Gropius) i Mis van der Roeom (Mies van der Rohe) radi u ateljeu Petera Berensa (Behrens). Ova, slobodno možemo reći, spektakularna činjenica, da su se na jednom mestu našla tri buduća velikana moderne arhitekture, u ateljeu jednog od pionira savremene graditeljske misli, nije do sada privlačila veliki broj istraživača. U isto vreme u Žanreu polako sazreva živi interes za grčku i rimsku civilizaciju. Posećivanje biblioteka i upoznavanje sa tradicijom Istoka se nastavlja. I konačno, sve pripreme, duhovne i materijalne, bile su okončane u proleće kada Žanre, u maju 1911. godine, kreće na dugo pripremano putovanje sa Augustom Klipštajnom. Planirano trajanje putovanja bilo je pet meseci, a maršuta impozantna – Berlin, Drezden, Prag, Beč, Budimpešta, Baja, Beograd, Niš, Knjaževac, Negotin, Đurđu, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipka, Kazanluk, Stara Zagora, Andrijanopolis (Jedrene), Rodos, Istanbul, Bursa, Dafni, Atos, Atina, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeja, Rim i, konačno, Lucern. Sve vreme putovanja detaljno je pisao dnevnike, beležeći svoje utiske kroz brojne crteže i fotografije.

Časopis za arhitekturu i urbanizam

Pun utisaka i entuzijazma već tokom putovanja započinje objavljivanje svojih skica i delove beležaka u listu „Feuille d’Avis”. Po povratku sa putovanja Žanre je nastojao da publikuje svoje beleške, ali pokušaj iz 1912. godine nije uspeo. Dve godine kasnije, kada je već Prvi svetski rat bio na pragu, ponovo pokušava da publikuje svoju knjigu, ali ponovo ne uspeva. Knjiga je trebalo da izađe kod izdavača Gaspar Valeta, ali objavljivanje je sprečio rat i rukopis je bio odložen u Korbizjeovu arhivu.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka još jednom je hteo da objavi svoje zapise sa Istoka, no uspeo je da publikuje tek neke manje delove. Iako brojni napori za izdanje „Putovanja na Istok” nisu ostvareni, Le Korbizje je svoj rukopis povremeno koristio u drugim tekstovima kao potvrdu svojih misli i studija o arhitekturi. Fragmenti rukopisa su ipak objavljeni u „L’Esprit nouveau” i „L’Almanach d’architecture moderne”, a veliki deo teksta uklopio je u jednu od svojih najznačajnijih knjiga „Vers une architecture”(1923). Trebalo je da prođe više od pola decenije, tačnije pedeset četiri godine, da Korbizje konačno objavi svoje mladalačke beleške kao posebnu knjigu. Sam je tokom proleća 1965. godine, dakle neposredno pred smrt (27. avgusta 1965), redigovao rukopis, ostavljajući ga uglavnom onakvim kako je i bio zabeležen 1911. godine uz dodavanje tek nekoliko nužnih beležaka i kratkih objašnjenja. Knjiga je konačno izašla u celini posle njegove smrti pod nazivom „Le Voyage d’Orient”, Forces Vives, Paris, 1966.

Budimpešta: Leprozna lepotica

Mladi Žanre je bio duboko razočaran i Beogradom i Budimpeštom koju je nazvao „leproznom lepoticom”. Nije jasno da li je razočarenje Beogradom bilo izazvano odsustvom ili prisustvom živog kič dekora oficira sa gajtanima i u lakovanim čizmama ili nedostatkom šarenila života čaršijske vreve, obavezne slike gradova Orijenta, zapisao je Korbizjeov međuratni saradnik, srpski arhitekta Jovan Krunić (1915-2001). U svakom slučaju, Korbizje je bio očaran posetom Etnografskom muzeju u Beogradu i opsednut srpskim krčazima. Prvu počast krčagu odao je u svojoj knjizi „L’art decoratif d’aujourd’hui” (izdanje Gres & Cie, Pariz, 1925) objavivši sliku krčaga sa sledećim objašnjenjem: „Srpski krčag. Folklor u svojoj lirskoj snazi. Stolećima će se ponovo nalaziti Pegaz, reka, drvo, cveće, svedeni na bivstvene oblike. Preobilje poetskog osećanja, čiji izrazi su utvrđeni već stolećima, čini ovu vazu naročitim predmetom. Srpski grnčar ju je načinio oko 1900. godine i odstranio ju je, sa mnogim vazama, na svoj tavan. Ona je bila poslednja koju je napravio, nije više verovao u to. U njegovoj kući posuđe vulgarno ukrašeno, bilo je poređano na stalažama. Jednim brutalnim udarcem ‘progres’ je uništio hiljadugodišnju tradiciju. On je ipak nastavio da izrađuje krčage, slične onima iz Španije, ili onima iz Jedrena koji su ličili na grčke amfore. Ali, nekoliko nedelja kasnije, u celom Egejskom primorju video sam da su krčazi amfore sa kojima se ide po vodu (s kojima se išlo vekovima) bili zamenjeni i da grnčar nije više radio. Petrolejske kante od belog metala bile su sada recipijenti, uostalom lake za upotrebu i osim toga nesalomive… Ta priča zemlje velikih kultura i dela večnosti je jedna od najvećih lekcija koja se može prihvatiti danas: evolucija posredstvom ekonomskog faktora je neumoljiva, ništa joj se ne može odupreti. Jadikovke su sterilne. Poezija, koja je izgledala besmrtna, umire i sve počinje ponovo. To je ono što je lepo i što obećava sutrašnje radosti…”.

Krčag, koji je, verovatno, dobio od grnčara u Knjaževcu, bio je pravi trofej sa puta mladog Žanrea. U njemu je mogao uživati tek na povratku u svoj rodni grad, okružen prijateljima, „pipati trbušinu vaze i milovati njen vitak vrat, ispitivati tančine njenog oblika…”. Svoj boravak u Knjaževcu nije opisao u dnevniku, tim više zaslužuje pažnju njegov crtež tog grada, izrađen u tehnici Van Goga. Mladi Žanre ovde otkriva svetu, ali i nama samima, jedino što je siromašna pretkumanovska Srbija (1911) mogla pokazati – svoj folklor i narodno stvaralaštvo. Ovaj lirski zapis o malom narodu danas

postaje dragoceno svedočanstvo jednog velikana savremene svetske arhitekture.

Za tekst je korišćen članka hrvatskog istoričara arhitekture Tomislava Premerla „Le Courbusierov put na Istok” publikovan u arhitektonskom časopisu „Čovjek i Prostor” (br. 9 /414/, Zagreb, 1987) i feljton arhitekte Jovana Krunića „Sećanje na Korbizjea”objavljen u Politici (od 2. do 11. juna 1995) gde su prvi put na srpskom jeziku publikovani delovi ove knjige.

Izdavač: KARPOS, LOZNICA, 2008.

Le Korbizje arhitekta, slikar, pisac koji je polemisao sa svetom oko sebe, uvek radoznao, kritičan, angažovan. Takvog Korbizijea je lako prepoznati u njegovim ranim pisanjima gde se vidi njegov istraživački duh. Onaj kreativni će doći kasnije.

Novo izdanje knjige „Putovanje na istok“ u izdanju Karposa iz Loznice koje je pomogla Švajcarska fondacija za kulturu Pro Helvetia i uz prevod sa francuskog Svetlane Samurović je jedan mali poklon našoj čitalačkoj publici.

Iako je Le Korbizje tada imao 23 godine ovo prvo veliko putovanje kao i ona kasnija će mnogo značiti za njegov odnos prema arhitekturi u celosti. U ovoj knjizi on se zanima za ljud

e, narode, države pokušavajući da shvati odnos između prirode, tradicije, društvenih okolnosti, ponašanja arhitekture i umetnosti.

Vidan je mladalački duh pisca koji u svojem spisu, koji je izvorno bio dnevnik sa putovanja često piše asocijativno, više nego hronološki, vršeći na taj način njemu svojevrsnu uporednu analizu krajeva, ljudi, prirode i artefakta.

Ono što ostaje najupečatljivije iz ove knjige je traganje za arhetipovima: „Morali smo da pobegnemo od nadiruće i prljave „evropeizacije“ u mirno utočište gde je, oslabljena skoro uništena, opstala velika narodna tradicija“. Opčinjenost rukotvorinama iz podunavskih zemalja, narodnom arhitekturom i običajima iskazao je poetskim rečnikom: „Ako se umetnost uzdiže iznad nauka, to je upravo zbog toga što nasuprot njima, ona podstiče senzualnost i budi duboke odjeke u psihičkom biću“… „Tako ova tradicionalna umetnost, kao stalno toplo milovanje obuhvata čitavu zemlju pokrivajući je istim cvetovima koji ujedinjuju i mešaju rase, klime i mesta“.

Ovakvih i sličnih zapažanja u knjizi ima dosta s obzirom da je Le Korbizje sa svojim prijateljem iz Berlina Augustom Klipštajnom na putovanju obišao Berlin, Drezden, Prag, Beč, Vak, Budimpeštu, Baju, Đurđu, Beograd, Knjaževac, Niš, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipku, Kazanlik, Adrijanopolis, Rodosto, Konstantinopolj, Bursu, Dafni, Atos, Solun, Atinu, Iteju, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeju, Rim, Firencu, Lucern.

Vrlo velika raznolikost utisaka ga je navela da završi putovanje pre nego je video sve željeno, ali što će uraditi na kasnijim putovanjima. Knjigu završava rečenicama: „Pa ipak pišem sa očima koje su videle Akropolj, i ja ću otići radostan.

Oh!

Svetlo!

Mermer!

Jednobojnost!“

I na kraju: „Radost me obuzima kada se prisećam i veoma me uzdiže to što nosim slike takvih stvari kao novi deo svog bića, ubuduće neodvojiv“. S obzirom da je tekst u ovom obliku priređena za štampu 1965. navedena konstatacija ga je pratila ceo život.

Ova knjiga je dokaz da zanimljivi ljudi, kreativni stvaraoci, koliko god izazivali oprečne sudove o rezultatima svog rada uvek pobuđuju zanimanje za ono što su mislili, rekli i ostvarili i ostavljaju duboke pečate u kulturi.

Igor Marić

Arhitektura i urbanizam, br. 27, 2009

.

ILI LE KORBIZJEOVA “KERAMITOLOŠKA” POSLANICA

mr Biljana Đorđević, etnoarheolog

Dolazim da ti pričam o vazama,

seljačkim vazama, narodnoj grnčariji.

[…] Prošli smo kroz zemlje u kojima

seoski umetnici majstorski povezuju

boju i liniju, i liniju sa oblikom, i bili

smo bolesni od zavisti!

Kada je mladi Šarl-Eduar Žanre, crtač u birou Petera Berensa, krenuo iz Berlina u maju 1911. put Konstantinopolja željan avanture, otkrića novih prostora i doživljaja, niko nije slutio da će se vratiti kao budući svetski poznati arhitekta Le Korbizje. Jer upravo je ovaj put na Istok odlučio njegovu dalju profesionalnu i životnu sudbinu.

Rodjen 1887. u umetničkoj porodici, Le Korbizje je bio predodređen da i sam krene tim putem. Iako je najpoznatiji po ostvarenjima u oblasti arhitekture i urbanizma, ne treba zaboraviti da je bio i slikar, vajar, dizajner i pisac. Jedan je od osnivača purizma, pokreta koji, osim kroz Korbizjeovo delo, sam po sebi nije ostavio većeg traga u istoriji umetnosti, ali je bitno uticao na pravce koji su se kasnije razvili.

Od maja do oktobra 1911. Šarl-Eduar i njegov prijatelj Avgust Klipštajn, doktorant istorije umetnosti, prošli su kroz Nemačku, Češku, Mađarsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Tursku, Grčku i Italiju, do Švajcarske, posvetivši svakoj od ovih zemalja, tačnije svakom od ovih prostora, naroda i kultura onoliko vremena koliko su smatrali da je potrebno da bi ih upoznali i doživeli. Ne bez predrasuda, ali iskreno i otvoreno, svoje utiske Korbizje je sabrao u dnevničkim beleškama, od kojih su neke štampane kao novinski članci, da bi više od pedeset godina kasnije prvi put bile objavljene celovito pod naslovom „Putovanje na Istok“ (Le Voyage d’Orient).

Svako ko poznaje Korbizjeovu arhitekturu pretežno čistih formi i geometrijskih linija, mogao bi na prvi pogled biti iznenađen silinom impresija koje je narodno stvaralaštvo, u svoj svojoj raznolikosti i šarolikosti, ostavilo na njega. Međutim, pregled dela ovog svestranog umetnika pažljivom oku će otkriti odjeke iskustava stečenih tokom šestomesečnog putovanja u nepoznato.

„Sa izvesne tačke gledišta narodna umetnost nadživljava najviše domete civilizacije. Ona ostaje kao norma, neko merilo čiji je standard čovekov predak…“, kaže mladi Šarl-Eduar obraćajući se prijatelju Peranu.

Fasciniran grnčarijom, u svojim putopisnim beleškama posvetiće joj posebnu pažnju, više puta se na nju vraćati i o njoj govoriti s neskrivenim ushićenjem: „… ova grnčarija je takođe mlada, ljupka […] sa svojim izbočinama koje se šire do tačke pucanja, a kakav kontrast tek ona pravi, stvorena na točku seoskog grnčara […] čiji se prsti nesvesno pokoravaju pravilima vekovne tradicije…“.

U Beogradu, kojim nije bio očaran, pronalazi Etnografski muzej „sa ćilimima, odećom i… ćupovima, divnim srpskim ćupovima koje ćemo tražiti po brdima Balkana oko Knjaževca“. U Knjaževcu ih pronalazi, ali je razočaran činjenicom da su najlepši primerci već dvadeset godina stari, odbačeni i više se ne proizvode.

Grnčarija će biti predmet njegovog interesovanja kud god bude prolazio, što će rezultirati donošenjem zaključaka o kontinuitetu prenošenja umeća kroz vreme i prostor koji i u današnje vreme često izmiču posmatračima.

„Duž Dunava i kasnije u Adrijanopolisu, mi smo i dalje otkrivali upravo ove forme koje su mikenski slikari pokrivali crnim arabeskama. Kakva istrajnost na jednom ustaljenom putu! Takođe ne znam ništa tužnije od ove današnje manije da se iskoreni tradicija samo da bi se stvorilo priželjkivano novo.“

„Bilo je kameno doba, bronzano doba, gvozdeno doba, a zatim doba Perikla. Ali danas, posle 2300 godina, nailazi vreme konzervi od ulja koje se šire preko cele istočne Evrope, obeležavajući novo stanje civilizacije i primenjene umetnosti. Na istoku su sve do sada koristili crvene zemljane krčage sa čisto klasičnim profilom. Malo žena se još uvek vraća sa bunara u položaju biblijske Jestire […] a u ovo doba limene kofe od 10 litara sa drvenim ručkama zadaju smrtonosni udarac keramičkoj umetnosti. […] Dakle, za dve hiljade godina ispod tri metra humusa i lomljenog kamena, doći će do bezbrojnih otkrića; i umesto drevne terakote pojaviće se cenjena marka Batum petroleja.“

Ovakva razmišljanja dvadesetčetvorogodišnjeg Šarla-Eduara čija karijera tek počinje i koji tek treba da postane Le Korbizje, arhitekta koji će svetu podariti upravo to „priželjkivano novo“, odražavaju zrelost mladog umetnika i svest o važnosti tradicije bez koje nema ni uspešne savremene produkcije.

Savremena umetnost i savremena zaštita kulturnog nasleđa tek odskora uspevaju da idu ukorak s istinitim i mudrim razmišljanima mladog Šarl-Eduara i velikog Le Korbizjea.

*Citati preuzeti iz Le Korbizje, Putovanje na Istok, Karpos, Loznica 2008.