РЕЧИ  И ОКОЛИНА

Поезија  Мире Чоколов

Ова песникиња је већ својом претходном књигом најавила и креативно кодификовала особени стил версичке структуре  коју одликује  стишана језичка игра, семантички обрти версичке мудрости, унутрашње излагање које започиње ефектним епифанијским „семенкама“ да би се унутар текста и значењских нијанси статус и фуинкција стиха довели у стање узбудљиве вибрације.Тако у овој књизи песникиња на малом простору  особеном излагачком орнаментиком преовладава монотематску усмереност, избегава приоритетну песничку слику  или синтагматску иницијацију, пуку логичку хронологију, комбинује микроистраживачку потенцију која влада између речи и расположења, игре и појмова. персифлаже и аутоироније.

Попут слике росних капи на паучини које, асицијативно, не придржавају крхке нити већ проистекли сјај, тако се стихови ове песникиње језички ситуирају попут  мрешкања таласа на површини смисла, тамо где се из скоро прошаптане поруке, упитне или озарујуће, згушњавају значења и условна песничка реченица прелази у благи асоцијативни ковитлац.

Та комбинација мирноће и просјаја, покреће се из епифанијских детаља из окружења, из сећања и чулних цитата, пејзажа и дневних ситница, преображава поетски језик, опис преводи у асоцијацију, синтаксу у интимну геометрију али с толико светла и „лирске дисциплине” да се избегне ктиптографија.

Стихови се мудром мирноћом, треперавом експозицијом и подстицајном асоцијативношћу преламају изненадним премисама све до ефектних неологизама.

Из условне редукције проширене хаику контекстуализације свака се од ових песама, унутар себе саме, ослобађа  реторичке тескобе и једнобојности, прати се ненаметљива игра метафоричких изненађења, обрта, филигранске драматургије особеног поетског писма које би да емоцијама да волшебни амбицију а амбицијама исту такву емоцију.

Треба истаћи и глобални, значењски термин, наслов ове збирке – РАДОСТ. Поезија опрезно третира и версички преображава такозване предефинисане појмове, термине који су значењски аподиктични јер  се у синтакси они често идентифукују као тромб у орфичкој функцији.

Али сходно својој поетичко стилској намери, поступку и вештини, ова ауторка вишесмислено идентификује откриће да радост није само реч, безпоговорни термин или непорецива дефиниција психилошког објашњења и  да песнички језик открива поетске нијансе, нове исходе и  обележја, како у догађајима тако и открићима, видљивом и наслућеном.

Речи и њихова околина, тајновита, осенчена али изазовна и загонедтна  подстицајну су за поезију тананог истраживања али и самоистраживања, то нам песникиња показује издашно кад се пева и кад се пише.Велики мали догађаји душе, дневно и сневано, порука или дхтање, све то у овој поезији трепери као позив за непрестана читања.

Стварајући ову поезију, неорефлексивних, интимистичких унутрашњих вирова Мирјана Чокулов је доказала да у рецепцији, песме могу имати увек нову или измењену исходишну нијансу и изазов јер поезија не постоји само да  језик користи већ и ствара.

Бечкерек, март, 2014                                                              Радивој Шајтинац, књижевник