Аутор: Драган Стојановић
Страна: 279
► Остали детаљи

Књига обнавља интересовање за једно од основних питања пред које већ више од једног века опус Достојевског доводи све нове генерације читалаца. Иако је, рецимо, у Записима из подземља руски класик показао да су ирационална ћуд и самовоља неотклоњиве из људске природе, показује се, с друге стране, да ниједно од његових значајнијих дела, од Идиота, преко Злих духова, до Младића, Кротке и Браће Карамазова, не би могло настати да истовремено с тим није у њему постојао и стваралачки деловао и својеврстан "рајски ум", дакле идеја да се стравичности историјске стварности и муци појединачне егзистенције увек, у различитим видовима, супротставља и рај, схваћен пре свега као рајско стање човековог бића, колико год да се то стање показује као тешко остварљиво или неостварљиво. И у својој неостварљивости оно делује, и људски живот је без представе о њему немогућ и незамислив. Стојановићеве анализе поменутих дела Достојевског показују у каквој се све вези појављује "рај" са питањем о људској слободи, која није пука самовоља, о самоубиству, покајању, а пре свега о љубави и Богу. Ова повезаност, посебно јасна у непосредној близини смрти, не показује се као увек иста у свим уметничким творевинама Достојевског. Називан и "суровим талентом", и критикован да је својом пројекцијом рајске хармоније на земљи разводњавао хришћанство до некаквих ружичастихо заблуда, Достојевски је, како се из Стојановићеве књиге види, дубље од било кога, из разних праваца, управо као уметник продро у срж људске трагике, показујући при том суштинску могућност (или немогућност) хришћански схваћене љубави. Када би људи пошли за Христовим налогом и волели другог као самог себе, све би се на Земљи само од себе удесило и "за један сат" би настао рај на земљи. Показује се да је, и поред свега, рај једно од важнијих питања за човека, један од бољих његових снова.