Аутор: Оскар Кулман
Страна: 116
► Остали детаљи

Оскар Кулман је један од најзначајнијих богослова 20. века. Основни предмет његовог истраживања је био Нови завет. Његов приступ Новом завету, познат као Историја спасења (Heilsgeschichte), развија се као реакција на демитологизацију коју је предложио Р. Бултман. Он историју посматра као низ откупитељских раздобља, а Исуса Христа смешта у њих као центар. У односу на Христа, историја спасења се дели на припрему (Стари завет); доба Христа и Цркве (Нови завет и садашње раздобље) и есхатон (будуће доба). По његовом схватању, цела библијска историја је обележена трајном напетошћу између обећања и испуњења, између већ (присутног Царства небеског) и још не (потпуно реализованог). Он је сматрао да је одредница историја спасења (heilsgeschichte) веома прикладан израз за проучавање изворног значења Новог завета, јер су Христос и прва Црква били надахнути Старим заветом и старозаветним (линеарним) појмом историје. Значајно је споменути његово дело Христологија (на немачком објављено 1957, а на енглеском 1959) у којем покушава да одреди христологију ране Цркве како је она изражена у Новом завету и без каснијих утицаја. То чини испитујући десет титула које Нови завет даје Христу. Оне се односе на његову праегзистенцију, земаљско деловање представљено у Новом завету, садашњу улогу у Цркви и будуће есхатолошко дело. Од нарочитог значаја је његова анализа месијанског назива Кириос (Господ) који, према схватању Кулмана, одређује Христово дело у Цркви. Он је разумео да је литургијско искуство Цркве, која је Христа доживљавала као Господа присутног на свом богослужењу, допринело употреби овог месијанског назива. Овај моменат Кулманове христологије је непосредно повезан са његовим уочавањем чврсте везе између учења ране Цркве (израженог у Новом завету) и богослужења које је било извор и израз тог богослужбеног искуства.

Овај комплексан однос богослужења ране Цркве и Новог завета, пре свега еванђеља, Оскар Кулман третира у једној књизи која се недавно појавила на српском језику. То је дело Ранохришћанско богослужење, објављено у издању Отачника. Дело се састоји из две целине. Унутар прве целине „Основне одлике ранохришћанског богослужења“ Оскар Кулман поставља историјске и богословске основе разумевања ранохришћанског богослужења. При томе, он се удаљује од Лицмановог историјског метода у приступу литургици. Кулман признаје да поменути приступ, који истраживање почиње од каснијих извора стварајући основу за реконструисање ранијих, има своје позитивне стране и добре резултате. Ипак, он се креће супротним смером, сабирајући најпре богослужбене елементе ранијих времена, пре свега самог Новог завета (Дела апостолских и Откровења), ранохришћанског списа Дидахе и прве Апологије Јустина Философа. На основу поменутих извора, пре свега Дела апостолских, Кулман закључује да је прва Црква водила паралелни богослужбени живот који је подразумевао повезаност са јерусалимских храмом, али је био и одвојен од њега и повезан са домовима првих хришћана који су били места окупљања целе јерусалимске заједнице (постојање одељених сабрања није толерисано) која је обликовала своје богослужење као сећање на Дан Господњи, дан Васкрсења Христовог, али и дан Његовог другог доласка као општег васкрсења свих верних. На тај начин је богослужење од својих почетака одржавало поменуту дијалектику између већ и још не. Ова дијалектика се, према Кулману, нарочито видела у ранохришћанским молитвама (пре свега у есхатолошком набоју који је изражен речима маран ата – наш Господ долази). Упознајући нас са различитим елементима ранохришћанског богослужења, Кулман нам показује да су они били веома бројни и сам изражава задивљеност разноврсношћу форми ранохришћанског богослужења. Он се концентрише на два основна елемента: службу Речи и вечеру Господњу (коју заправо и повезује са осведочењем у Христово присуство у богослужењу). Ипак, ову поделу аутор не доживљава само на уобичајени начин, већ открива њену егзистенцијалну ноту која је водила Вечери Господњој као начину не само оприсутњења Христа, већ и општења са Њим. Значајна димензија коју Кулман открива у овом раном обрасцу хришћанског богослужења јесте дијалектика слободе духовног изражаја (и харизме) и утврђење литургијске форме (богослужбеног поретка), с ве то у циљу изградње Цркве као Тела Христовог.

Закључке до којих је дошао у првом делу књиге Кулман, на веома оригиналан начин, примењује у другом делу на конкретном новозаветном тексту, Еванђељу Св. Јована Богослова. У овом делу Кулман препознаје текстове поменутог еванђеља пре свега као литургијске текстове. При томе, за њега то нису литургијски текстови само и пре свега, стога што су читани на Литургији. По његовом схватању ови текстови су били егзистенцијално објашњење ранохришћанске литургије, и њених битних момената, пре свега Крштења и Вечере Господње.

Стога, Кулман егзистенцијално објашњење крштења препознаје у јеванђелским извештајима о Јовану Крститељу и Христовом крштењу (Јн 1,6–8.15.19–34), знамењу у Кани (Јн 2,1–11), разговору са Никодимом (Јн 3,1–21), последњем сведочанству Крститеља (Јн 3,22–36), разговору са Самарјанком (Јн 4,1–30), знамењу у бањи Витезди (Јн 5,1–19), знамењу у бањи Силоамској (Јн 9,1–39), прању ногу ученика (Јн 13,1–20) и пробадању Христа копљем (Јн 19,34). Са друге стране, егзистенцијално објашњење Вечере Господње Кулман препознаје у јеванђељском извештају о знамењу у Кани (Јн 2,1–11), очишћењу Храма (Јн 2,12–22), знамењу храњења мноштва (Јн 6,1–13.26–65), опроштајним беседама (Јн 13,31–17) и пробадању копљем (Јн 19,34).

Од нарочитог значаја су два догађаја која се тичу како егзистенцијалне поруке о Крштењу, тако и егзистенцијалне поруке у погледу Вечере Господње, две свете Тајне од којих се прва врши једном за свагда док се друга константно понавља, али обе имају исти циљ: опроштење грехова и вечни живот. Тако Христов крст и Васкрсење остају центар хришћанског богослужења, а у Крштењу и Вечери Господњој Христос наставља своје деловање. На тај начин, јовановска литература (=новозаветни опус који се предањски повезује са Св. Јованом Богословом као аутором) показује да историјски Исус јесте и Христос Цркве (чиме се даје јединствен одговор на веома актуелну полемику покренуту од стране историјског критицизма који је између историјског Исуса и Христа Цркве покушао да направи радикалну разлику). У овој светлости, према Кулмановом схватању, Христово обећање о скором другом доласку може да се схвати на три начин. Први начин је повезан са Христовим Васкрсењем којим је изнова постао присутан међу својим ученицима. Други је његов повратак на крају времена, односно есхатолошко остварење Васкрсења и његових последица. Трећи и, према Кулмановом схватању, кључни је онај начин којим се премошћава временски јаз између претходна два. То је, повратак у Духу, који је најдиректније повезан са Светим Тајнама које су, као служба, предокус краја.

Садржај ове књиге није једини квалитет којим она одише. Од нарочитог значаја је јасан стил аутора који дело чини прилагођеним широј читалачкој публици. Оно убедљиво сведочи о снази богослужбеног сведочанства захваљујући којој је Оскар Кулман успео да надиђе окружење у којем се образовао и у којем је деловао и да из сфере протестантског богословља искорачи у правцу враћања предању древне и неподељене Цркве Христове. Овом приликом се искрено захваљујем и издавачима надајући се да ће се, њиховим трудом, ускоро пред нашом публиком појавити још једно дело овог аутора (Христос и време), које се сматра једним од његових главних достигнућа.

Јован Благојевић