Аутор: Драгомир Убипариповић
Страна: 274
► Остали детаљи

У издању Бернара из Београда објављена је књига некадашњег пароха сарајевског, а данас архијерејског намесника врачарско-грочанског Драгомира Убипариповића Ратни дневник сарајевског свештеника. Није ни мало случајно што се ова књига појавила у Страсној седмици, јер има управо ту симболику док нас води кроз драматичне догађаје у Сарајеву након избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини.

О. Драгомир, тадашњи свештеник Старе цркве у Сарајеву, вредно је записивао оно што је било у видокругу његовог живота и рада у раздобљу од 5. априлаа до 23. августа 1992. године. Дневници прате дешавања у његовој парохији, и у самом граду, остављајући сведочанство будућим поколењима, историчарима и свима онима који буду намеравали да ближе упознају живот и страдања сарајевских Срба.

Ова књига је сведочење младог свештеника који је остао са својим народом на ветрометини ратних догађања. Стешњен између две стране, отац Драгомир је био дубоко свестан свог положаја и положаја повереног му народа. На свакој страници његовог Дневника сусрећемо се са жртвеним и самопрегорним радом, пре свега свакодневним и непрекинутим богослужбеним животом у двема сарајевским црквама, Старој и Саборној, као и у пословима око очувања црквене имовине. Видимо човека који несебично брине за своју паству и пружа помоћ, најчешће реч утехе, јер та је реч била потребнија од хлеба, али и човека који је тако осетљив на пројаву добра без обзира од кога оно долазило. Дневник нас упознаје са личном храброшћу овог човека, његовим достојанственим ликом приликом хапшења и затварања, његовом проницљивошћу и одлучношћу која нарочито долази до изражаја у сусретима са тадашњим муслиманским председником Изетбеговићем и осталим утицајним државним и градским званичницима које је молио да помогну да се спречи репресија према сарајевским Србима и да се сачувају светиње. Сагледавамо у књизи и драму једног човека који јововски трпи сва збивања ратног хаоса и кошмара са непоколебљивом надом у Божије провиђење и милосрђе, али и човека који се често у бесаним ноћима са сузом у оку пита: Зашто и откуда ова страдања? Растрзан између своје породице која је измештена у Србију и народа који је остао у Сарајеву, о. Драгомир надилази све своје људске дилеме и слабости са великом вером и дубоком свешћу о свом позиву и свештеничкој заклетви над живим Јеванђељем. Ово сведочење ће свакако бити од велике користи свештенству указујући му на његову истинску и једино могућу улогу која се огледа у пожртвованом служењу Богу и роду целог свог живота и у крстоносном прихватању судбине свога народа, без обзира у каквим се тешким и страдалним околностима нађе.
 
САДРЖАЈ

Прадговор, 5

У сусрет рату, 7
Лприлскн догађаји 1992. године у Сарајеву и живот у парохији сарајевској, 12
Какве су штете на објектима српске православне цркве у Сарајеву, 164
Једини српски свештеник, 175
Четири парохова хапшења, 183
Никад више срећни, 187
Сарајево је и мој град, 195
Хоће ли митрополит дабробосански доћи у Сарајево? Не остављајте светиње!, 201

Неки подаци о поједининачним страдањима Срба у Сарајеву, 223
Запис о појединачним личностима са којима сам се током рата сусретао, 228

Преглед рада и стања црквеног живота, 239
Извјештај о богослужбеном животу, 239
Послови на очувању црквеног блага, 241
Контакти са политичким властима, 242
Значајније посјете Српској православној цркви у току рата, 245
Наступи и изјаве за јавност у медијима, 246
Штете на храмовима и објектима, 247
Стање црквених каса, 248
Привођења, притварања и злостављања свештенства и радника, 249
Овлашћења и пуномоћја издати људима који нису у Црквеном одбору, 250
Контакти са свештенством и надлежним у цркви, састанци у име цркве, 250
Чињенично стање ризнице Старе цркве у Сарајеву, 252
Претреси просторија и храмова, 253
Неке забиљешке из времена боравка у манастиру Враћевшници, 254

Поговор, 270
Епилог, 274