Аутор: Оливије Клеман
Страна: 118
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Preosveštenstvo episkop šumadijski G. Jovan

Основни циљ ове невелике књиге је пружање информација за лакше одређивање и разумевање раздвајања хришћана Истока и Запада, које се догодило у периоду од IX до XIII века. Међутим, схватити одвајање, када је реч о самој суштини живљења и поимања, могуће је само изнутра. Бринући за истинску науку, у хусерлијанском смислу поимања епохе, изабрао сам истраживање у метаисторијском јединству православног предања тих векова, које је одредило историјски изглед Православља.

Ту нит водиљу, која је, чини ми се, дала смисао сведочењу низа византијских духовника, мислилаца и уметника, нашао сам у интуицији великог руског савременог теолога - Владимира Лоског. За њега, средњевековно Православље, у свом највишем достигнућу, сачињава један велики пневматолошки период, који је настао прожимањем са наслеђем христолошког периода првих осам векова Цркве.

У ствари, почевши управо од изворног учења о Оваплоћењу и Васкрсењу, односно од христолошког контекста, дефинисана су учеља о Богу Творцу (у ИИ и ИИИ веку), о Светој Тројици (у В веку) и, на крају, између В и ВИИИ века, дефинисан је начин Оваплоћења, чија је последица светост материје која је недвосмислено потврђена 787. године од стране ВИИ Васељенског сабора, у вези са поштовањем икона. Због убеђења да се завршава велики период христолошких прогласа и услед дефинитивног пораза иконоборства, Византинци прослављају управо ту годину као "Победу Православља".

Идеје које се развијају у периоду В, ВИ и ВИИ Васељенског сабора, и за које можемо рећи да нису дубоко захватиле Запад, стављају акценат на преображај човека божанском енергијом у Христу и у Цркви, што нимало не умањује потпуну човечанску природу Христа и хришћана, јер тај преображај захтева јединство две воље, божанске и човечанске. Наравно, то је теологија учешћа и транспарентности, једна онтологија која је динамична посредством свог учешћа у тајни личности.

Управо због тога Црква је схваћена као мистично место нашег охристовљења. Саборна Црква се манифестује у својој пуноћи у свакој помесној Цркви, укљученој посредством епископа - апостолског сведока - у евхаристијску заједницу. Конкретна саборност Цркве се састоји од заједнице Светих тајни кроз време и простор и од саборног јединства вере и епископства. Митрополије, које су интегрисане у патријаршије, сачињавају то јединство посредством канона Цркве, ради доброг поретка у Цркви, односно, чине хијерархију центара сагласности, где стално један примус интер парес пази на стварно јединство Цркава, у истини и животу. У IX веку, на Истоку, радо ће се говорити о пентархији, црквеном јединству које се манифестује у заједници пет патријархата, а то су (према љиховој части): Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Ипак, после Јерусалима једина у православљу призната као заједничка мајка свих цркава је Римска црква, као битан васељенски центар сагласности чувеног сведочанства Петрове вере, основана од апостола Петра (и Павла такође, не заборавимо). Уосталом, за источну саборност, битан је пре свега садржај истине, као и прихватање те истине од стране помесних Цркава и личне свести хришћана. У најгорим временима аријанске и монотелитске кризе, није нека институција сачувала истину, већ је сама истина та која је изнедрила пророке (понекад усамљене) као што су Свети Атанасије Велики или Свети Максим Исповедник.

Огањ који преображава човечанску природу Христа и охристовљену људску природу светих је Дух Свети. Христолошки период у својој пуноћи инаугурише пневматолошки период. У новом периоду који почиње у IX веку, те исте реалности ће бити посматране под новим углом, под углом унутрашњег личног тумачења у Светом Духу.

Тај нови период садржи троструки карактер: медитацију личности и улогу Светог Духа, и нарочито искуство Светог Духа; развој новог православног света, у којем се слободно шире, у перспективи педесетнице, националне и културолошке разлике; и на крају, удаљавање од латинског Запада, који чини учење о Светом Духу, са великим схоластичким системима филиоквиста, страним византијској пневматологији, и чије се последице могу осетити у самој структури Цркве. Крајња тачка те филиоквистичке елабоарције је означена Лионском догмом из 1274. године, и ту управо завршавамо наше даље истраживање, или боље рећи десетак година касније, са Цариградским сабором (1285. године), који на отворен и креативан начин даје одговор Лионском формулисању.


Садржај

Увод, 7
Мистагогија Светог Духа, 11
Песма у сузама, 27
Света Гора, 39
Богумилски покушај, 45
Врхунац и поредак, 51
Шизма, 63
Мисија и различитост, 79
"Вавилонско ропство" и српско чудо, 95
"Васељенски" сабор 1285. године, 103
Закључак, 113