Strana: 48
► Ostali detalji

„Рецензија Енесидема“ представља преломни моменат у Фихтеовом мишљењу и стварању. Сам филозоф је био свестан значаја који је за њега имао рад на Шулцеовој књизи. У том смислу је и изјавио да су аргументи тог „одличног скептичара“ срушили систем K. Рајнхолда и барем „довели у сумњу“ Kантово учење, али и да су уздрмали његове властите дотадашње претпоставке и концепцију, и тако га приморали да напусти свој дотадашњи филозофски систем. Са Шулцеом је Фихте сагласан у томе да филозофија, која претендује да буде знаност о знању као знаности, мора да пође од питања како се може јамчити да она у потпуности испуњава целу област човековог знања. Њега су скептичарови аргументи најпре довели у недоумицу, али су га убрзо уверили да филозофија може постати знаност једино ако се развије из начела, које, по њему, засигурно постоји, али није стављено као такво: „Филозофија може и треба мислима да дедукује своје појмове из једног јединог начела, које сви морају да признају“.

За разлику од Рајнхолда, који своју Елементарну филозофију сматра фундаментом читаве филозофије, по Фихтеу она је само филозофија теоријске моћи, те као таква она јесте пропедеутика али не и фундамент целе филозофије, јер је за ово последње неопходно да се из моћи сазнања изведу и осећање и моћ жудње. Попут Рајнхолда, дакле, Фихте је уверен да три моћи човекове духовности треба и могу да буду субординиране под виши принцип, насупрот Kанту, који њих држи координираним. У вези са тим, Фихте већ 1795 г. изриче нешто што ће дати суштинску карактеристику његовог учења: „Ја њих субординирам принципу субјективности уопште.“