Autor: Semjon Frank
Strana: 159
► Ostali detalji

Садржај

Семјон Франк – рушилац идола
Предговор
1. Идол револуције
2. Идол културе
3.Идол “идеје” и „моралног идеализма”
4. Духовна пустош и сусрет са живим Богом
Фридрих Ниче и „етика љубави према даљњему”
Прво поглавље
Друго поглавље
Треће поглавље
Напомене


Један од великана руске религиозне ренесансе, философ, теолог и психолог Семјон Људвигович Франк рођен је 1877. године у Москви у јеврејској породици. Студирао је најпре на правном факултету Московског универзитета, а затим је завршио философију и социологију у Берлину и Хајделбергу. Попут П. Струвеа, С. Булгакова и Н. Берђајева у једном периоду живота био је марксиста, да би затим, схвативши погубност марксистичког ангажмана, пришао православљу. Примивши свету тајну крштења, постао је православни мислилац и боготражитељ, те је као такав учествовао у зборницима Проблеми идеализма (1902) и Путокази (1903).

Од 1917. до 1921. године био је професор Саратовског, а од 1921. до 1922. године професор Московског универзитета. Године 1922. протеран је из Совјетске Русије; живео је потом у Немачкој (до 1937), Француској (1937-1945) и Великој Британији (од 1945); упокојио се 1950. године у близини Лондона.

Франк је оставио велико стваралачко наслеђе - преко 20 књига и око 200 чланака из философије, религије, психологије, економије, политике и књижевности. Најважнија дела су му: Предмет знања. О основама и границама апстрактног знања, Петроград, 1915; Човекова душа (Покушај увода у философску психологију) Москва, 1917; Духовне основе друштва: увод у социјалну философију, Париз, 1930; Недокучиво, Париз, 1939; С нама је Бог, Лондон, 1946; Светлост у тами. Оглед из хришћанске етике и социологије, Париз, 1956.

Основни мотив Франкове философије је тежња ка синтези религиозне вере и рационалног мишљења, при чему узоре за такву синтезу тражи у традицијама апофатичке теологије и хришћанског платонизма, а посебно у делима Николе Кузанског и Владимира Соловјова (учење о "свејединству“). Своју онтолошку гносеологију Франк гради у духу интуитивизма - рационално знање се испуњава у надрационалном „знању-животу“ као облику целовитог човековог постојања. Истинска реалност и дубина бића непосредно се откривају човеку само у мери његовог обожења.

Рушење идола (Париз, 1924) и Смисао живота (Париз, 1926) јесу прва Франкова дела која су се појавила у нашој средини. По свом основном усмерењу, она представљају крај једне епохе - епохе руске интелигенције која је припремала, подстицала и учествовала у бољшевичком преврату 1917. године. У својој књизи Извори и смисао руског комунизма Берђајев Је рекао да је „Читава историја руске интелигенције била припрема за комунизам“. Он у руском народу уочава трагичну неуравнотеженост, кобну подвојеност између божанског и демонског; то је народ краја, Апокалипсе, есхатолошких немира и ишчекивања. Зато је руском народу потпуно страна свака идеја грађанског друштва, „златне средине“, самозадовољне просечности или, пак, културе која је сама себи сврха. У свести руског интелектуалца, васпитаваног у духу западњачких рушилачких идеја „револуције“, „прогреса“, „демократије“, те идеје су се преплитале са типично народним схватањем „правде“, хилијастичким и месијанским визијама Невидљивог града Китежа, Царства Божијег на земљи. После више од једног века борбе против самодржавља, ,деспотизма“, „империје зла“ када је интелигенцији најзад пошло за руком да оствари свој „поход у народ“, да запали и иокренс масе ц сруши омрзнути стари поредак - и када су уместо очекиваног царства слободе, среће, правде, једнакости и благостања наступили најстрашнија тиранија, ропство, неправда, беда и нечувена лаж - пожар револуције и хаоса који је сама изазвала натерао је интелигенцију да ужаснуто устукне: схвативши пропаст свог утопијског пројекта, преостало јој је или да се приклони „новом поретку“, или да оде у емиграцију.

Својим Рушењем идола Франк тој и таквој руској интелигенцији пише надгробно слово. Зло и болест комунизма, као и толстојевског „непротивљења злу“, Франк беспоштедно разголићује, приказујући нам њихову праву природу и сву њихову лаж. Он је против тираније сваке апстрактне идеје, „идеала“, „система“ и морала и њихове власти над живом људском личношћу. Зато нам овај православни мислилац из једног сасвим новог угла тумачи смисао Ничеове побуне против тоталитаризма моралних норми и „категоричког императива“, у новом светлу нам приказује смисао његове етике „љубави према даљњему“, те нам тако открива и просторе људске слободе, упућује на трагање за смислом живота, чији је циљ слободно бивствовање у Христу који је „пут, истина и живот“.

На страницама Рушења идола и Смисла живота налазимо многе мисли које нам звуче тако савремено, мисли које нас у овом тренутку дубоко погађају - јер руска трагедџја је неизбежно и српска трагедија. А разлог томе је што су и нас саблазнили многи идоли којима смо се тако дуго и слепо клањали: „Атеизам, комунизам, конформизам, кукавичлук, латинштина, нихилизам, материјализам, снобизам, само су неке у безброју заблуда нашег малодушног поколења“ (Драгослав Бокан). „Воскресења не бива без смрти“ - вели наш песник. Куцнуо је час да се објави смрт идола. Да бисмо ми васкрсли, они морају умрети - умрети смрћу без васкрсења.

Зоран Буљугић