Аутор: Душко М. Ковачевић
Страна: 222
► Остали детаљи

Друга половина XIX века представља посебан период у историји Русије. Током „двадесет година (1860–1880) земља је преживела две политичке кризе“, прву од 1859. до 1861, из које су произашле реформе, и другу, од 1878. до 1882, која се завршава наступом реакције и контрареформи цара Александра III. Обе кризе биле су узроковане ратом који је Русија водила, „што јасно указује на повезаност унутрашње и спољне политике“. Пораз у Кримском рату натерао је Русију да прихвати „тежак мир“, влада је морала да буде опрезна у спољној политици, јер је за успех унутрашњих реформи било неопходно спокојство на границама земље. Русија је стога настојала да „своје спољнополитичке задатке решава углавном мирним путем“. Такав приступ у спољној политици подизао је значај руске дипломатије, која је, поред осталог, настојала да у очима европских влада створи слику о Русији као „просвећеној и цивилизованој држави“.
 
Еволуција спољне политике Русије после Крим­­­ског рата била је условљена како неопходношћу реформи у самој земљи, тако и измењеним околностима у међународним односима. Русија је морала да „обезбеди предах после изгубљеног рата за спровођење унутрашњих реформи“, али је, истовремено, морала да тражи и начин да изађе из „опасног и понижавајућег положаја“ у који ју је довео Париски мировни уговор. Било је потребно да земља изађе из међународне изо­лације у којој се нашла антируском „кримском коалицијом“ европских држава.