Аутор: Боривој Рашуо
Страна: 476
► Остали детаљи

Централна линија песмотворја Боривоја Рашуа и света, више дефинисана духом него искуствено-топографским детаљима и чињеницама, резултира посебним сплетом симбола који се може поделити у две карактеристичне групе. Прва је везана за познате и препознатљиве симболе које песник преобликује и додатно обогаћује у мноштву семантичких међузависности; живот, смрт, космос, Бог, круг, кућа, огњиште, камен, темељ... Друга група је везана за сложенице и изведенице које надрастају сложени склоп речи постајући, посредством поетских закономерности, аутохтони симболи; небоземље, смртоживље, светлотамље, колотеч... Унутар ова два доминантна аспекта, њиховог прожимања и надопуњавања, песник тражи одговоре на сва питања залазећи у све облике свести, искуства, традиције, преплићући интуитивни, идејни, универзални и субјективни план − сложени итинерер свог песничког путовања.

Политика и култура ће се помирити на крају историје, који су одавно пророковали интелектуалци, али тај крај није онај крај тежњи него њихов почетак, када познање истине бива једино важно и релевантно познање. Зато поезија, која наглашава то време из овог времена, истовремено је и архаична и модерна и прозорљива и трагична, јер свако познање носи трагику признања погрешности и покајања за оно што (ни)смо знали. Песма је прави простор у коме се може записати такав еуфемизам за истину, трагање за оним што не долази као летаргична и конформистичка будућност већ као осуда за пристајање.