Аутор: Драшко Ређеп
Страна: 275
► Остали детаљи

Свако има свој север

Остаје само да се надамо, с отвореним вратима ноћи, са могућностима тог трећег неба која смо волели, и које, изгледа, једино премошћује те две обале. Обе обале.

Душан Матић

Нигде као на нашем северу приближно до­сад­ној ведути површних путника, разли­чи­тост не поседује езотеричну, скоро ми­сти­чну моћ.

Широки шор у Башаиду ни налик није на онај који памтимо из прашинарских дечач­ких наших игара у Шашинцима или пак у Никинцима. Банатска небеса су неупoредива, довољ­но је мудро њих и видео и доказао Бранко Ба­уер, редитељ Салаша у Малом ри­ту, све са диоп­тријама које безмало над­ма­шују двоцифрени број. Није наодмет по­нав­љати напомену Вељка Петровића да, прелазећи зелену Тису, са бачке стране, ми заправо негледуш прелазимо у сферу тем­поралног: није у питању понека стотина метара раздаљине између двеју река, него баш тридесет и осам година каснијег осло­бо­ђења Баната од османлијске власти. О гра­ницама северног, винског сремачког ревира и јужног, посавског, иронично названог сви­њарског Срема, мог Срема детињства, напи­сане су глосе, а и раскошни стихови Славка Мађера, тог Бранка нашег југа.

И тако већ бива: у релативизму брачног пара Ајнштајн, како волимо да напомињемо, све се као сећајући доласка неприкосновеног синонима за научника, новосадског зета Ал­берта, пре подне, каo Штолца, славну но­восадску кафану, на пиво, све око нас је у односу на… Наш север којим се дичимо, толико је често југ за оне драге нам земље, Пољску на пример, у којој канда не дозрева грожђе, а Живановићев подрум, усред Кар­ло­ваца, о коме уздишу и патетично говоре банатске попадије Стевана Сремца, привиђа се као рајско окриље тајне. Жаре милује лозу, а пчеле преду.

Нико више ни даље него баш наш ма­ли ур­ба­­низам није допринео пространо раз­гра­ђе­ним мо­гућ­но­стима панонског гради­тељства. Једно­став­­но, ти мајстори маловарошког и сеоског ба­рока нису баш све најбоље, то ће рећи нај­до­словније упамтили у пролазничком погледу на тро­тоару престо­ница или других великих градова. Руч­ни рад је био претежан, превасходан, можда не­о­­буз­дан и шеретски налик на дивљу градњу. У златарству га је обновио Славољуб Галић Ђани, наш Бенвенуто Челини.

Има истраживача који пребројавају фаталне углове и заборављене парлоге као зоне такозване скрајнуте Војводине. А греше, како се одавде чини, у основној струк­тури претпоставке: читава северна наша покрајина је у основи скрајнута, затурена, ловиште без ловочувара, вито­перена старинска ура. Свеједно да ли Бач или Мошорин, вечито име тих наших насеља и некадашњих малених градова јесте у времену некадашњег трајања. Најбоље, или, ако хоћете, најживописније се Вој­во­дина стара нуди погледу такозване средње перспкептиве, коњске запреге под арњевима која је увек у покрету: вашари се смењују законито. Ни птичја перспектива коју је понајвише својом Родо­љубивом песмомоверио лирски граждански хроничар Жарко Васиљевић, ни жабљи поглед који се и иначе гуши у мртвој води наших атара. Иван Чесмички је без сумње имао ваљану инспирацију за еклогу посвећену новом, другом потопу: са Тителског брега, све до Варадина и Вршачке планине, у XV веку ничега и није било сем водурине мрачне и непојамне, тајновите и спремне намах да прећуте роман природе који јесте, као у стиховима Васе Павковића. Та средња оптика као да све подразумева: извесну дистанцу у првом реду, кретање успорено али упорно такође. То је богомдано време за универзални поглед настајања:

„Отворити само очи, сва чула: бити чист поглед и чисто поимање. Само путовати. Постајати други. Па други, сваки пут кад се пејзаж промени. Да за све време путовања у нама траје само једна чедна жеља само мало даље. Још даље. Још један видик да се отвори пред нама. Један нови Град. Нека непозната улица, која је само једном и никад више тако осветљена. Још један, дотле невиђен, а одједном други мост. И једно дрво. Квргаво, болно, с једва мало лишћа. Које остаје незаборавно. Толико, да нас немир испуни како смо могли досад да живимо без њега. Само још мало даље. Да бисмо се најзад опет вратили ту где смо одувек, пошто смо, ето, окренули мало призму света, и призму себе“ (Душан Матић).

Преко сваке наше простране реке, заљубљене у меандре, лети један вивак, и над неизвесношћу његовог лета као да се находи читава наша биографија. Од Бођана до Араче, сводови су овде скоро законито наговештавали спој немогућег. Као што је за Албера Камија трагика југа превасходно у сунцу, тако се ова костобољна, континентална носталгија помаља овде фантомски, заувек. Све је релативно, и у мојим, вероватно несхваћеним промишљањима о утицају Ајнштајнових, рекох на давном скупу, срљање ка разрешењу чак и квалитета наших релативних реченица има особености невероватноће.

Војводина је понекад налик на пустару на којој је све видљиво и све могуће. Нема граница, а онај руски кадет из белоцркванског корпуса, из проза Миодрага Матицког, ипак не налази излаз. Банатски ветрови дувају посве друкчије од бачких. Аба Крду ме је храбро увела у вршачки КОВ; све налик на феникса: Петру на увек гледа. Скрајнутост јесте све општија, тотална, никад налик на римејк. Исидора Стефановић буди и сад ваљда оца снимком мог смеха: све ми се чини да је, како године пролазе, све више налик на пелен, на горчину саму, не верујем да ли увек и лековиту. Овде се све збива као на једном једином јединственом вашару: у тај пар. Отуда ваљда Милана Коњовића витешко борење пред необојеним платном, траје не више од пола сата. Пејзаж се исто замори од позирања. Модели се не мењају, бар по навикама, ипак. Петар Коњовић на портрету Милана Стојкова, једном од оних који иде у категорију наших лара и пената, са интимом иконостаса савести и среће, налик је на Жана Мареа, а Мира Ђурић, у сјају својих богатих тканина, које је с толико пажње волела и неговала још једино Ада Бербер, види своје ведуте са Чардака: млетачка свила, новосадски сан.

Шта се још може пожелети између она два имагинарна гутљаја на карловачкој чесми? Да унапред описујем како ћу, у весталинском без­­мало панчевачком стану, у улици Стевана Стра­тимировића, код Милице Грбић, снивати свој источни сан, са бокорима крупног цвећа коме ни божури нису дорасли, и како су се префињеном ритуалу, до високих грлених вокала смејали у дубокој ноћи и Никола Милошевић и Александар Саша Петровић, моји пријатељи, сапутници на једном од типично скрајнутих наших путева: ко би могао и да помисли да смо кренули у Панчево, а стигли у Бечкерек. Саша је био уморан, а панчевачка публика стрпљива: те 1993. приредили смо пројекцију двеју епизода Сеоба, гневни што је Добрица Ћосић, канда шеф државе, али свакако председник државног Одбора за прославу стогодишњице Цр­њанског, рекао како је књижевни лидер „без мисаоне ду­бине“. Чудна времена. А таман смо помислили да је у нашем селу Степанчикову, у парафрази логике Достојевског, у нашем забаченом крају престала диктатура Младена Лесковца, који је бахато и наслепо тумачио и Орфелина и Угринова, а кад оно наилазе нови Фомићи.

Извесни малени докази привржености дома­ји и сада одзвањају, међутим, лековито и итекако привлачно. Стипе Шувар је тврдио како Војводина не постоји, и како сам је ја измислио, као трули крлежијанац, а за моју осмогодишњу ћерку Мирну, која је већ била свикла да бележи телефонске позиве, и сам био само Стипе Чувар. Шта је све преостало у овој свеопштој скрај­нутости? С Ивицом Рачаном сам изгубио опкладу (пет литара вина) зато што сам додељујући Горанову награду усред Луковдола, а киша онде увек лије, за ЈРТ говорио о просраним а не пространим хоризонтима књижевности. А не лежи ми фаца губитника.

А кад је већ реч о надзвучном или, ако хо­ћете, имагинарном погледу с обе стране ре­ке, чак и истовре­меном присуству на двема оба­лама, ни­шта упе­чатљивије не говори него логи­сти­ка дијалога између ужичког сликара Об­рада Јова­новића и кулпинског знаменитог жи­теља Павела Чањија. Наиме, под притиском нај­раз­ли­читијих кичерских фестивала и смотри, о му­зици да и не говоримо, ипак смо открили егозеричне, пра­ве правцате тајне фолклора. Код Јовановића зем­ља српска дише дубоко, аутархично, стока бле­ји у вас хладнокрвно, а његови легендарни тру­бачи, наги, са шајкачама на глави, по правилу има­ју мушки знак до колена. Онај исти због чијег аф­ричког издања је Растко Петровић био екско­му­нициран из цркве. Код Чањија, опет, све је могуће: један ex libris му има питона у међуножју, стоји отац и у нашем вечитом тренутку полутмине осматра ораницу, а све се покрива светломодрим јорганским брокатом. Који, уз то, мења боје као катедрала у Руану. Не зависи све од расвете, него од тога кад, како и с ким покривате своју голотињу. И сад наилази трећи степен поређења: јаје му је предоминантно, изнад свега, а на венчаном пастижу фотогрфије, испод слојева сукања, открива се пичка тако румено и целовито, тако невино и смерно, свакако снажно изазвана, да је налик на цвет.

Маја Ердељанин је читавим једним својим, сад већ давним циклусом слика поглед посветила паж­њу акту. Иначе, већ унапред сведочећи о својој жутој топлој помами. И ти јужни и северни наши профили, у сведености која никада не би могла бити крштена као минималистичка, открили су потезе карактера, промишљености, нове истине. Све је у знаку непознатих вертикала: различитост је и заразна. Откуд сад то да угледна новосадска сликарка стоји тако комплементарно са монументалним трептајима Бојана Оташевића из Крагујевца, који је сав од мрких потеза муртићевског замаха, индига, жутог жутика. Оног истог којим је Мирко Рачки, дуго на трону најстаријег сликара нашег поднебља на тему Дантеа, своју Франческу де Римини спасавао пламенова усрдности или злобе свеједно. Пламенови су вечити. Није ово доказ, него стварно поимање судбина с обе стране реке. Шумадија и Војводина нису били и остали блиски само у оном бановинском периоду од 1929. до 1941, него и у укупности државотворсти. Ако је сремски манастир Фенек био мостобран за Устанак, онда су и сва каснија збивања до дана данашњега имала мантру комплементарности.

Војислав Воки Костић је марио ону вајатску и трубачку голотињи мог ужичког сликарског лидера Јовановића која се жестоко наругала нашој приземности. Пазите, у питању је онај исти Костић који је говорио како умире са презиром за две речи: Гуча и келераба. Маг који је на основи нашег фолклора створио незаборавне ноте, и кулинар који је од свега успевао да сачини чудо невиђено, празник за гастрономе.

Шуамадија има оно зелено море без воде, а Војводина мртва огледала, баруштине и велике локве на сваком кораку, на дну једног мора, кажу. Само ми немојте приповедати увек исту причу о специфичностима. Цер добро памтим из мог Срема.

Колумна не може, уосталом и не треба све да упамти. Али у једном трену, синхроно, видео бих да гледам из оне „моје” собе, код Здравковићевих у Лапову, камо сам био побегао од зловоље наших локалних гаулајтера, из године у годину све се више смањује терен за мали фудбал, а све више шири и обогаћује мајка Радина леја, баштенска. Да и сад Верко са великим поштовањем помиње Саву Шумадијског (а и ја сам, наједном порастао за пола педља) негде у близини. Да и сад ромиња рана јесења киша и Милицу Грковић и мене, у новосадском подходнику, пресреће неочекивано понизно човек који нам је до јуче судио, у фази апсолутног културног геноцида о глави, и као да се никад ништа и нигде није дешавало са нама, унутрашњим апатридима, поздравља одједном на коректном српском. Нисмо га препознали, дакако, ишли смо у потрагу за прстеном који је најзад, и у пола цене нађен, све под тихим ударима кише која није престајала. Иначе, једном гребатору и стихотворцу сам у давној колумни, а тек је стигао овамо, казао, када је он хвалио пиву у Жабљу, да је Пива ријека на југу, а на славном рогљу точе пиво. Глоса је била жестока, али том јаднику то није сметало да ме пресретне и честита на чланку. Сад опет Милица ступа на сцену: То је остало из турских времена, аги се, за сваки случај, треба умилити, можда идући пут неће бити тако суров. Сад ме зато не питајте зашто побожно изговарам топоним Чумића, кад год се помене Шумадија. Све су љубави у корелацији далеко драматичнијој него што нам то нуде у актуелним мачо причама, наводно искуственим.

Не откривајући ни у овој превасходно пре­нумерантској свесци, у фазону Вука, све своје јатаке, не могу да одолим да бих био срећан да се на непостојећим плажама, све дотичући скулптуре од песка, усред Крајишника сунчам, стојим обазриво опоменут раскошним цветним аранжманима сунцобрана на сликама Драгане Јокић.

Можда је, - а зашто да начас не будемо и не­скромни? - ова књига понајвише налик на Tran­scendentalnu etiduФранца Листа: настоји да препозна звезде, макар и полегле на нашем ниском хоризонту, а онда тек сагледавши да сте до грла укопани у непојамни муљ дилувијалних времена.

Колумна итекако уме да се супротстави гневу љубоморних, како је то и у мојим редовима и говорима рано препознао Жарко Лаиновић, али остаје амишна и непотрошна пред опасношћу неизговорених по(р)ука. Има шерета који тврде да, када бих био нем, делио бих успут фише с избележним натукницама. Као оно Антић, после операције, већ отежаног го­вора и прикраћеног језика. То би били тек пасуси из ненаписане колумне. И из оне да је Александар Гаталица алиби за многе наше неостварености. На њима би било оверено и шта је, тад нов и још непознат Зоран Миливојевић у Новом Саду, на промоцији романа Лидије Чобан, узвикнуо, као шлагворт за мој дуго припреман одговор да свако има и Лидију какву заслужује. И о неприкосновеном и моћном ћутању Вукашина Војводића и мене, па још и о оних седам секунди „препознавања” Ненада Главчића, поред Андреја Фајгеља, јединог младог принца кога признајем. На тим ненаписаним белинама Милан Коњовић на Великом православном гробљу у Сомбору показује јаму, предвиђену иначе, давно, још 1967. за Вељка Пе­тровића, и то уз општинско решење да му се то све препушта на доживотно уживање, тако не­како, а успут сусрећемо Федору, његову братаницу, исто давно. Милан Парошки, у кобним данима једне од афера из које сам изашао као победник, у часу када се још ништа није знало унапред, у високим чизмама, наочит, црн и млад, пише веома храбро са мном интервју, оличење истинитости и правде. Вера Васић и Љиља Суботић, моје славне студенткиње, имају ватре у сјајним својим текстовима на те зачас протекле године у Његошевој 1, успомене првога реда: од тих исто дугих факултетских зона, то ми је једино (пре)остало. Славко Матић и ја, у некадашњој пивници „Дејки”, а све пред очима шипарица које су се „извеле” на пиво, распредамо, очи у очи, све у расвети оног његовог високог тенора, о менама и плановима бенда „Брус Ли”, а Мирјана Цвејић, пред својом галеријом „Про арте”, на фамозном отварању, све уз Миланову подршку, простире први црвени тепих у нашем граду: свечаности су увек само оне у будућности. И у тренутку када исто Милан Ђукић, на једном семафору, промишља о мојим кафанама као тајанственим тачкама нашег никако маленог пречанског свемира.

Све бих дао када бих и сада, одједном, у исти мах, у „Мали Ниш”, који као прозор у свет про­вирује у Фрушкогорску улицу, саборно на окупу били сви моји гости: Александар Гаталица, Жељко Ребрача, Данијел Малбаша, Бранка Богавац, Ђорђе Д. Сбиновић, Милован Станковић, Никола Бркановић, моји унуци, Тамара Мировић, Мира и Мита Ђурић, Вукашин Гикић… Бобан Стојић, „млади Ниш”, мотрио би на нас са невероватном лакоћом великог мајстора, који, попут Андрићеве реченице, све види, а она се нигде не помаља прегласно.

На белинама мојих рапорта и сада, пред Попо­вићима, Бранком и Радованом, са наше терасе Јелка са мном тумачи како једна врста наших вишања дозрева тек у августу а у Маријину ча­шу, као корона дубоког смисла и високог ероти­зма, пада један ринглов: Уна је већ оверена, Мика Каначки још одахнуо није. Има воденим мастилом уписаних неостварених жеља. Прва је, без сумње, она када Димитрије и Владимир, синови Весне Пешић, још дечацима, нису уз моју унапред регентску помоћ, успели да организују пуч, да преузму власт, да завладају успешном фирмом. Дакако, са мном. Не мари, има се времена, рекли би наши преци.

Ови пасуси грцају од непрежаљеог хедонизма: ништа није у супротности, и нико не може да са мојих хоризоната уклони лик Гавре Азиновића који је, као Кафкин геометар, док си рекао бритва, успева од свакојаких наших агенди, вароши, лука, насеља и понеких вукојебина, створи међународну престоницу филма, на којој још само свевидеће око Владимирса Гаговића може да уочи како понеко од нас, са мање или више успеха, настоји да буде Бред Пит, у најбољем свом одразу у огледалу.

Ако ико, онда би баш, опет тихо збори моја глоса, Славољуб Галић Ђани могао да буде, попут некадашњег нашег Димитрија Баћевића, симбол великог јужног континуитета на овим пустим лединама и ниским брежуљцима. Наш велемајстор, све из Крагујевца и Хиландара, порукама и златом опточених наших уздаха и снова, премошћује временски наш мореуз. И о томе, и о ходочашћу Хиландару Верољуба Стевановића, тако надахнутом и узбудљивом, и о невероватно храбром и утицајном песничком буђењу Сибиновића, и о избегличким возовима, и о архитектури међуратног Крагујевца, и о инсајдерима несвести, и о могућности да, ако се нешто хитно не измени, велики Београд и велико Косово ће се сусрести на Великој Морави, - најчешће разговарамо у „Зеленгори” мој пријатељ Саша Миленић и ја. Смех исто одјекује порозно, а димензије севера и југа постају крајње релативизиране, убоге, несхваћене и иначе. Ни једна азбука на свету не заснива се на једном слову, нити атлас само на једној страни света: сви путеви не воде само у метрополу.

Једино сведочанство: доказ о преживелима. Није, дакле, бајковити живот рода у нашим вијор­ним висинама и на нашим загонетним димњацима постојећи, све док га није оверила логистика песника филма Оливера Фојкара, достојна једног Илића. Свет природе је и иначе уништив. И нису брда нових и оних драгоцено старих, пожутелих књига постварена све док нису стала на полице књигољупца и читача Владимира Сакача који их, попут наших старих лекара Мишкова и Вуковића рецимо, за сва времена чува.

Само нас још радозналост напустила није.

Ипак, када све умине, и када се, једног дана, заустави и низ мојих варијација на тему старог намештаја и нових снова, две ствари никада неће нестати.

Најпре, оно дошаптавање под мојом стрејом на салашу крај Палића: као у добра стара машинска времена, руком исписиване опаске о сликарима наше изложбе у колонији на Палићу из руке у руку, иду право у штампарији. Сутра је већ наш празник. Јелена Бировљев као маг великих замисли, Биљана Ђорђевић и Драшко на задатку, и као онај незаборавни путовођа на гостовањима Корнелија Ковача и мене по северној Бачкој. Најчистије око Јелкине будности и љубави исто је над нама.

А онда, у време када су сјајно уочени модели велосипеда, који се сад зову и бицикли, од Сиорана и Сајка до Крдуа и Мацановића, Момчила дакако, највећег савременог метафизичког сликара, поуздано се надам да ће Роберт Чобан, сјајан новинар и краљ наше тзв. жуте штампе, на својим недељним и празничним вожњама том нашом ходалицом на два точка, када не пропушта ни гроб мојих родитеља, бар у замислима, бар крајичком ока, вирнути на ону моју парцелу. Довољно за један живот. Као и песма Радомана Кањевца о мојих, канда ипак нимало узалудних година, 70 на броју, дакле тачно онолико колико је била раздаљина од Лењина у возу до Јељцина на тенку, од Косова до Смедерева, у турским терминима освајања. Можда не једино као помен на дане када смо, у Свету, имали, у улици Алексе Шантића, један стари компјутер и једног доктора, зна се већ којег. Наша непредвидљива Гордана Јовановић би била одушевљена. Веља Ђуровић и Роберт Чобан памте са мном једино о времену када је, на нашем булевару великог полумрака, пао Добрица Ћосић, у рану зору непроспаване наше ноћи. А у „Борсалину”: сви пију пиво, костиме кроји Мила. Промашена инвестиција.

Још увек, и после ове књиге, могу да одем у Бач: уздржана смерност и заштита Лујзе Чобан неће изостати. Не журим.