Мотивске одреднице у Врањеша су разноврсне: љубав, родољубље, завичај, луцидне рефлексије које додирују различита духовна стања, егзистенцијална и друштвена, топле исповести и животна искушења.  У свом осећању света Врашељ је тражио ведрину, доброту, лепоту. По унутрашњој тежњи у несагласју са тим истим светом ведрине, доброте, лепоте чиме је само потврђивао његову недосегљивост и своју егзистенцију мучицу у својој савременсто.

Кад пева о завичају, који се у дубини назире, било у предачком предању у Босни, или у Срему, он историзује те своје претке. Кад пева о љубави, та љубав се историзује у осећању узвишености и девичанске чистоте, кад у малим лирским медљонима сажима своје „знакове поред пута“ његов стих тежи „да речима буде тесно а мислима широко“ (Љубиша Ђидић)