Рецензија

Кратки роман, првенац Немање Старовића, Са друге стране, може да се сврста у ред романа о Новом Саду насталих последњих деценија XX и деценију и по XXI века, чији аутори су Милица Мићић Димовска, Војислав Деспотов, Фрања Петриновић, Ђорђе Писарев, Јудита Шалго, Слободан Тишма, Владимир Тасић и др. Слике Новог Сада у делима ових писаца, разуме се, различите су и час се односе на породичне хронике, час на историју града, час на менталитет људи, па на представљање стварних предела (паркови, пијаце), онда на „чудовишне и застрашујуће лавиринте, где вребају бескрајне опасности и смрт.“ (Ф. Петриновић) Али, све то сведочи о чињеници да Нови Сад живи и једним литерарним животом утемељеним на богатству језика и маште, фикције и снова аутора који пишу о њему.

Немања Старовић, свестан подухвата кога се латио, на крају свога приповедања – говорећи кроз уста главног јунака Горана о роману који ће овај написати и објавити, код значајног издавача и у великом броју примерака, под насловом Са друге стране – каже шта је то његов роман, коме даје исти наслов, Са друге стране: „мешавина реалних догађаја и окултне фикције која голица машту и мами читаоце“.

Наслов Старовићевог романа, Са друге стране, могао би, метафизичком димензијом коју носи у себи, сугерисати да је, рецимо, реч о поетичком пројекту сличном пројектима неких модерних песника, какав је на пример Артур Рембо, са својим исказом „Прави живот је на другој страни!“ А та „друга страна“ свакако је присутна и у Старовићевом роману, и то на два начина: на начин како ствар види лик романа Горан, који, кажем, пише роман под истим насловом, и на начин на који то види аутор овога истонасловног већ написаног романа.

Горан жели да напише роман „испричан из перспективе два неупокојена духа, Афердите и Милице“, које су жртве макроа, криминалаца и убица и које нису успеле да „са ове стране“ испричају истину. Тако би тај роман био аутентично сведочанство, али „са друге стране“, пошто такво сведочанство није било могуће „са ове стране“, на којој и даље владају исте силе мрака које су та два лика и одвеле у смрт.

И Старовићев роман Са друге стране добија основни импулс „са друге стране“: реч је о неколико, такође неразјашњених смрти „са ове стране“, међу којима је и најактуелнија: „самоубиство“ Јелене Јокић. Оно се догодило наводно због девојчиног осећаја кривице за Миличину смрт, пре петнаест година. А та „друга страна“, на известан начин, прогања и мушке „саучеснике“ у Миличином страдању у саобраћајци: Горана, Угија и Жоржа. Но они желе да дођу до истине и „на овој страни“, посебно Горан, који преузима улогу иследника ширих догађаја који су пре петнаест година одвели у смрт Афердиту и Милицу.

У тој истрази Горан се суочава са бројним проблемима (алкохолизам, развод брака, губљење посла, ухођења, претње ), али упоран и проницљив он проналази главне полуге истине и ризикујући и свој живот учинио је више него све дотадашње истраге ових случајева. Проблеми су били тим већи што се морао суочавати са моћним тајкунима, власницима огромних поседа, криминалцима, политичарима чије руке су биле окрвављене…

Роман Са друге стране Немање Старовића, ма колико да у себи носи, како каже сам аутор, „реалних догађаја“, он је, ипак, производ и пишчеве фикције и може да се жанровски сврста у ред криминалистичких романа. Као такав, роман је и заснован на поетици крими приче у чијем средишту је убиство и неопходно питање: „Ко је убица?“ Као и свака добра крими прича, и овај роман у суштини представља истрагу која се из странице у страницу компликује и литерарно обогаћује новим информацијама и изненађењима, пре свега увођењем ликова који суштински доприносе напетости романа. Тиме је Старовић и успео у ономе што је, поводом ненаписаног Горановог романа, рекао и о своме роману: „да голица машту и мами читаоце“.

Оно о чему је аутор посебно водио рачуна јесте профилисање ликова, чије мотивације су увек оправдане и утемељене. То је свет у коме су, на једној страни, негативци који, на крају, редом и страдавају, а на другој жртве које се међусобно солидаришу, воде бригу једни о другима и истрајавају у заједничкој борби против зла.

Роман има и једну дирљиву породичну позадину где се брачни парови, и растављени, међусобно коректно понашају и сваки у себи проналази неопходну залиху снаге и смисла за нови, успешнији заједнички почетак.

Роман Са друге стране Немање Старовића, иако ауторов првенац, представља зрело дело које и издавачу чини част да га објави.

Проф. др Никола Страјнић