Приповедање о сналажењима и лутањима Мите Копрчана највише домете досеже управо у захватањима из животне аутентике, из оног дневног микрокосмоса који нас усисава већма од несагледивог Свемира и који нас заправо чини мањим него што бисмо могли и морали бити. У том трагикомичном распињању између бити и хтети смештена је ова раблеовска апотеоза људској потреби да се преживи колико толико достојно живот наопачке саздан. Павловљева проза изненађује некаквим снажним, готово драмским лиризмом и истовремено опчињава самосвојним поетским хипер-реализмом, који своје извориште увек и изнова налази у високом хуманизму.
Милан Тодоров
У Милутина ушао ђаво и није му дао мира док није исприповедао повест о Мити Копрчану, касапину, гробару, шармеру и пичвајзеру, директном потомку банатског Гаргантуе или Патагруела, а можда и обојице, светском човеку и његовом шашавом свету.
Анђелко Ердељанин