Аутор: Приредио: Јован Србуљ
Страна: 582
► Остали детаљи

Да је Света Гора светило које не залази, јер га обасјава Мајка Божја, доказује и ова књига. У њој су поуке савремених подвижника упућене не само монасима, него и мирјанима, трагаоцима за невечерњом светлошћу љубави у доба мржње и зла, онима који чезну за тиховањем у доба греховне буке и отпадије. Ако од добрих или злих мисли зависи живот, онда је ово књига за оне који желе да исправним, на молитви утемељеним мислима, заснују живот у Духу.

Савремени светогорски подвижници
„Шта је човјек, а мора бит човјек? / Тварца једна те га земља вара,/ а за њега, види, није земља“, рекао је велики песник Петар Други Петровић Његош. Други један песник истакао је да „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“ (Љ. Симовић). У овим стиховима се, на најбољи начин, може открити одговор на питање – шта је подвиг. Да човека не би преварила земља, од које му је тело саздано, и које ће васкрснути, скупа с душом, или за вечну славу или за вечну срамоту, и да се не би озверио, он мора живети у подвигу. Јер, подвиг је кретање из затеченог, грешног, у таму богозаборава и егоцентризма заточеног себе, ка себи у Христу, себи обоженом и облагодаћеном, себи који јеси син или кћи Божја по благодатном усвојењу кроз Очевог Јединородног Сина у Духу Светоме. Дај крв и прими Духа Светог – то је светоотачко поимање подвига као кретања напред и увис; напред ка свом назначењу, а увис ка Небеском Јерусалиму, вечној отаџбини и очевини нашој.
Одвојена од овога света, а прожета његовим страдањима, светогорска молитва је она сила која васкрсава људске душе и нуди им вечни живот. Светогорци се моле за спасење света, осећају његове падове и проблеме, али су једино зависни од Неба.
Светогорци се радују јер немају ништа своје, њихова душа је у Божјим рукама; себе поништавају а друге љубе, и живе од Неба.
Света Гора је оно место са кога се пењу лествице ка Небеском Јерусалиму, и са чијих висова нам орлови Господњи, атонски монаси, кличу да им се придружимо у самонадилажењу ради блаженства непролазног. Ово је књига о тим орловима духа, чија су крила подвизи.

У књизи су портрети атонских стараца: Калиника Исихасте, Данила Катунакијског, Јосифа Исихасте, Јефрема Катунакијског, Јосифа Ватопедског. Веома су важни разговори са светогорским старцима дати на крају књиге, пре свега са игуманом манастира Ватопеда Јефремом. У њој има много практичних савета за живот не само у монаштву, него и у свету.