Сазревање душе
Предговор
Душа је најдрагоценија јединица наша, са којом, по својој вредности, ни читав свет не може да се мери. И то није наше скромно мишљење о себи, већ мишљење Божије о Његовом најскупоценијем и најсавршенијем створењу. Међутим, ништа ломљивије, и ништа нежније и ништа повредљивије на читавом том шареном о разноликом свету од душе људске, и то због најсавршенијег дара којом ју је обдарио Сведаривалац обилних и савршених дарова - због слободе, којом она постаје личност, постаје предмет одговорних одлука и носилац љубави. Њоме ју је украсио свеблаги и несебечни Бог, давши јој највеће замисливо достојанство, али и највећу мргућу захтевност - да кроз лични подвиг и уз помоћ благодати Његове постане богоподобна, христолика и обитељ Духа Светог и Свеосвећујућег.
Очекивање Божије да душа пројави своју слободу и да му одговори на љубав указану у самој чињеници њеног стварања и очувавања, показује да је човек биће подвига, биће у кретању, биће које је позвано да врлинским животом, у љубави, смирењу и трпљењу и осталим низом светих врлина, од образа Божијег (запретаног у њој приликом стварања), уз преображавајућу благодат Божију, постане подобије или верни лик Божији, по мери Христа Богочовека, савршеног Бога и најдивнијег Сина Човечијег који је икада постојао.
Међутим, у давној измаглици прапочетка човекове духовне историје, Адам праотац је пао страшним падом, од кога нама, чедима његовим, још зује уши и мрчи разум. Он, наиме, помисли, уз неспретно Евино убеђивање, да своју срећу и испуњење може наћи у овом шареном свету, употребом његових плодова и мимо, по страни и независно од Бога. У кобности те заблуде, у непромишљености пристанка на такву најлукавију помисао, лежи извор свих мука и патњи које и дан данас леже на окајаном човеку, узвишеном по позиву и јадном по живљењу, најдрагоценијем створењу Божијем. Човек се толико помрачи умом да је заборавио ко му је Отац, те очевима називаше себи сличне људе, прелеснике, или чак идоле и демоне. У својој болесној самољубивости он се за све што постоји страсно везиваше страстима славољубља, среброљубља и сластољубља; он се својом богоданом силом љубави злослутно везиваше за све најразноврсније и најбезначајније ствари - почасти, новац и уживаље - у њима узалуд и сизифовски тражећи меру свог постојања и смисао свог батргања по бићу. И јеђаше свињски жир и још више изгладњиваше. Јер, не знађаше да је, у ствари, гољен једином изворном глађу - глађу за Богом.
Не знајући, он тражаше Бога, свој живот и душу своје душе, а везиваше се за трице и кучине. Како и да не полуди од глади и махнитости! А најдивнији Христос га благо посматраше како лупа главом о зид и, после многих позива, преко Закона и учитеља, пророка и праведника, најзад и сам рашири пресвете руке своје на животворном Крсту, својом жртвом показујући Божанску меру самораспињуће љубави. И нема душе коју Његове раширене руке на Крсту нису загрлиле и обухватиле!
Хоћемо ли ми само имати очију да их видимо, груди да их примимо, њуха да их облагоухамо?
Посрећило се свакоме ко их осети на себи! То, пак, може само онај који изрони из хоризонтале овога века: и света, који превиди сву "привлачност" и "омамљивост" сладости греха која одваја од Бога, и ко реши да скине свог старог човека, зараслог у богозаборав и жабокречину страсти безданица које вуку у небиће.
Посрећило се ономе који у себи породи жељу за зовом Онога који једини може живот дати, будући Животодавац! Посрећило се ономе ко схвати да своју личност и своје биће може развити и овековечити једино љубављу према Њему и једино храњењем Њиме! Посрећило се ономе ко се, несхватљивим, неприметним и неухватљивим дејством Његове благодати пробуди из сна обамрлости и везаности за пролазност овога света и пожели вечност својој души - која своју пуноћу у Њему налази!
Посрећило се ономе који појми да једино за Њега вреди живети, да једино за Њега треба умрети, да једино Њиме треба волети, будући да се другачије живот не може стећи, смисао пронаћи, срећа остварити.
Најзад срећа долази од сусрета за јединим Живим и јединим Животодавцем. Мртви, пак, бирају "постојање" мимо Њега, неко своје царство таме и умирања. Мртви, уосталом, и не постоје. Смрт долази од промашаја, од грешења у коме човек за циљ свог живота и за сврху својих прегнућа одређује нешто мимо Њега, премда је Он једини Циљ и једина Сврха и једини Смисао. Где ћемо све то наћи, Њега заобилазећи! А човек лута ... и тражи Њега, иако бауља по створењима. И не налази га, јер га тражи тамо где није, у хоризонтали пролазности света, у творевини, у помрчини самосталног постојања.
Нека би нам благодатни истраживач људске душе, преподобни Јован Лествичник и богочежњиви и несрећни (рекли бисмо, услед неправославне средине у којој се нашао и у којој је патио, осећајући да није достатна да му пружи излаз из његових aпорија) егзистенцијални мислилац Кјеркегор - помогли да, ходећи по оштрим ексерима лажних путева (естетичке и етичке егзистенције) осетимо отрежњавајући бол својих промашаја и пронађемо једини спасоносни тесни пут који у живот води, који јесте Он - најслађи и једини Човекољубац - Господ наш Исус Христос.
САДРЖАЈ
Предговор, 7
Пролог, 10
УВОД
Ступњевитост егзистенцијалних пројеката, 14
I ЕСТЕТСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
”Живот треба уживати" , 17
Непосредност, 19
Недуховност, 21
Сета, 22
Губљење коначности, 23
Очајање, 24
Спасоносност очајања, 28
Могућност очајања лежи у вечном карактеру личности, 30
Очајнички естета, 33
Сумња и очајање, 34
Очајање је болест на смрт, 36
Избор, 38
Властитост , 39
ПРЕДАЗ: Самосазнање као увиђање сопствене грешности (кајање), 42
Покајање је дар, 45
Тренутак, 46
Сократова бабичка вештина 47
II ЕТИЧКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
Општост као медијум у коме се одвија, 51
Паганство (незнабоштво) као суштина етичке егзистенције, 52
Паганство као вечност у иманенцији, 54
Философски здрав разум, 55
Објективни мислилац, 57
Распршеност у оном светско-историјском, 59
ПРЕЛАЗ: Истина је субјективитет, 63
Егзистенцијални потрес, 68
Резигнација, 70
III РЕЛИГИОЗНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
Егзистенција у Вери, 73
Парадокс, 74
Надвладавање "рационалности", 76
Прекид разумске иманенције, 77
Историјска чињеница као услов за вечно блаженство, 78
Посредно саопштавање, 79
Савременост вечној чињеници, 82
Објективна неизвесност вере, 85
Одважност у вери, 88
Апсолутна сврха, 89
Ко је истина, 91
Егзистенцијално саопштавање, 95
Саблазан, 97
Несрећно дивљење, 100
Вечна љубав, 101
Распета љубав, 102
Сараспињућа љубав, 104
Слобода, 106
Стрепња, 110
Грех, 112
Слобода од греха, 118
Испит, 119
Телеолошка суспензија "етичког", .121
Понављање, 124
Време вере, 128
ЗАКЉУЧАК: ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ПСИХОЛОГИЈА, 131
Душа је најдрагоценија јединица наша, са којом, по својој вредности, ни читав свет не може да се мери. И то није наше скромно мишљење о себи, већ мишљење Божије о Његовом најскупоценијем и најсавршенијем створењу. Међутим, ништа ломљивије, и ништа нежније и ништа повредљивије на читавом том шареном о разноликом свету од душе људске, и то због најсавршенијег дара којом ју је обдарио Сведаривалац обилних и савршених дарова - због слободе, којом она постаје личност, постаје предмет одговорних одлука и носилац љубави. Њоме ју је украсио свеблаги и несебечни Бог, давши јој највеће замисливо достојанство, али и највећу мргућу захтевност - да кроз лични подвиг и уз помоћ благодати Његове постане богоподобна, христолика и обитељ Духа Светог и Свеосвећујућег.
Очекивање Божије да душа пројави своју слободу и да му одговори на љубав указану у самој чињеници њеног стварања и очувавања, показује да је човек биће подвига, биће у кретању, биће које је позвано да врлинским животом, у љубави, смирењу и трпљењу и осталим низом светих врлина, од образа Божијег (запретаног у њој приликом стварања), уз преображавајућу благодат Божију, постане подобије или верни лик Божији, по мери Христа Богочовека, савршеног Бога и најдивнијег Сина Човечијег који је икада постојао.
Међутим, у давној измаглици прапочетка човекове духовне историје, Адам праотац је пао страшним падом, од кога нама, чедима његовим, још зује уши и мрчи разум. Он, наиме, помисли, уз неспретно Евино убеђивање, да своју срећу и испуњење може наћи у овом шареном свету, употребом његових плодова и мимо, по страни и независно од Бога. У кобности те заблуде, у непромишљености пристанка на такву најлукавију помисао, лежи извор свих мука и патњи које и дан данас леже на окајаном човеку, узвишеном по позиву и јадном по живљењу, најдрагоценијем створењу Божијем. Човек се толико помрачи умом да је заборавио ко му је Отац, те очевима називаше себи сличне људе, прелеснике, или чак идоле и демоне. У својој болесној самољубивости он се за све што постоји страсно везиваше страстима славољубља, среброљубља и сластољубља; он се својом богоданом силом љубави злослутно везиваше за све најразноврсније и најбезначајније ствари - почасти, новац и уживаље - у њима узалуд и сизифовски тражећи меру свог постојања и смисао свог батргања по бићу. И јеђаше свињски жир и још више изгладњиваше. Јер, не знађаше да је, у ствари, гољен једином изворном глађу - глађу за Богом.
Не знајући, он тражаше Бога, свој живот и душу своје душе, а везиваше се за трице и кучине. Како и да не полуди од глади и махнитости! А најдивнији Христос га благо посматраше како лупа главом о зид и, после многих позива, преко Закона и учитеља, пророка и праведника, најзад и сам рашири пресвете руке своје на животворном Крсту, својом жртвом показујући Божанску меру самораспињуће љубави. И нема душе коју Његове раширене руке на Крсту нису загрлиле и обухватиле!
Хоћемо ли ми само имати очију да их видимо, груди да их примимо, њуха да их облагоухамо?
Посрећило се свакоме ко их осети на себи! То, пак, може само онај који изрони из хоризонтале овога века: и света, који превиди сву "привлачност" и "омамљивост" сладости греха која одваја од Бога, и ко реши да скине свог старог човека, зараслог у богозаборав и жабокречину страсти безданица које вуку у небиће.
Посрећило се ономе који у себи породи жељу за зовом Онога који једини може живот дати, будући Животодавац! Посрећило се ономе ко схвати да своју личност и своје биће може развити и овековечити једино љубављу према Њему и једино храњењем Њиме! Посрећило се ономе ко се, несхватљивим, неприметним и неухватљивим дејством Његове благодати пробуди из сна обамрлости и везаности за пролазност овога света и пожели вечност својој души - која своју пуноћу у Њему налази!
Посрећило се ономе који појми да једино за Њега вреди живети, да једино за Њега треба умрети, да једино Њиме треба волети, будући да се другачије живот не може стећи, смисао пронаћи, срећа остварити.
Најзад срећа долази од сусрета за јединим Живим и јединим Животодавцем. Мртви, пак, бирају "постојање" мимо Њега, неко своје царство таме и умирања. Мртви, уосталом, и не постоје. Смрт долази од промашаја, од грешења у коме човек за циљ свог живота и за сврху својих прегнућа одређује нешто мимо Њега, премда је Он једини Циљ и једина Сврха и једини Смисао. Где ћемо све то наћи, Њега заобилазећи! А човек лута ... и тражи Њега, иако бауља по створењима. И не налази га, јер га тражи тамо где није, у хоризонтали пролазности света, у творевини, у помрчини самосталног постојања.
Нека би нам благодатни истраживач људске душе, преподобни Јован Лествичник и богочежњиви и несрећни (рекли бисмо, услед неправославне средине у којој се нашао и у којој је патио, осећајући да није достатна да му пружи излаз из његових aпорија) егзистенцијални мислилац Кјеркегор - помогли да, ходећи по оштрим ексерима лажних путева (естетичке и етичке егзистенције) осетимо отрежњавајући бол својих промашаја и пронађемо једини спасоносни тесни пут који у живот води, који јесте Он - најслађи и једини Човекољубац - Господ наш Исус Христос.
САДРЖАЈ
Предговор, 7
Пролог, 10
УВОД
Ступњевитост егзистенцијалних пројеката, 14
I ЕСТЕТСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
”Живот треба уживати" , 17
Непосредност, 19
Недуховност, 21
Сета, 22
Губљење коначности, 23
Очајање, 24
Спасоносност очајања, 28
Могућност очајања лежи у вечном карактеру личности, 30
Очајнички естета, 33
Сумња и очајање, 34
Очајање је болест на смрт, 36
Избор, 38
Властитост , 39
ПРЕДАЗ: Самосазнање као увиђање сопствене грешности (кајање), 42
Покајање је дар, 45
Тренутак, 46
Сократова бабичка вештина 47
II ЕТИЧКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
Општост као медијум у коме се одвија, 51
Паганство (незнабоштво) као суштина етичке егзистенције, 52
Паганство као вечност у иманенцији, 54
Философски здрав разум, 55
Објективни мислилац, 57
Распршеност у оном светско-историјском, 59
ПРЕЛАЗ: Истина је субјективитет, 63
Егзистенцијални потрес, 68
Резигнација, 70
III РЕЛИГИОЗНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА
Егзистенција у Вери, 73
Парадокс, 74
Надвладавање "рационалности", 76
Прекид разумске иманенције, 77
Историјска чињеница као услов за вечно блаженство, 78
Посредно саопштавање, 79
Савременост вечној чињеници, 82
Објективна неизвесност вере, 85
Одважност у вери, 88
Апсолутна сврха, 89
Ко је истина, 91
Егзистенцијално саопштавање, 95
Саблазан, 97
Несрећно дивљење, 100
Вечна љубав, 101
Распета љубав, 102
Сараспињућа љубав, 104
Слобода, 106
Стрепња, 110
Грех, 112
Слобода од греха, 118
Испит, 119
Телеолошка суспензија "етичког", .121
Понављање, 124
Време вере, 128
ЗАКЉУЧАК: ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ПСИХОЛОГИЈА, 131
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Сазревање душе
Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара
Страна: 136 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 17 x 24 cm
Година издања: 2009
ИСБН: 978-86-84747-47-3
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (