Аутор: Милош Црњански
Страна: 199
► Остали детаљи

Читајући Мемоаре Симеона Пишчевића, Милош Црњански одлучио је да напише Сеобе, али не као мемоарско дело, него као животопис разочараног појединца, који је у сталној борби за самоодржање народа, и који не увиђа трагичност свог положаја, али и положаја народа коме припада. Милош Црњански под појмом сеобе не сматра лутање од једног места до другог, него под тим евоцира човеково лутање у недоглед зарад налажења сопствене среће. Кроз појединце аутор објашњава психологију једног народа, који из турске Србије прелази у Аустроугарску, приморан да прихвати правила и обавезе које се намећу, потпуно другачије од уобичајених. Припадници тог народа свесно и вољно бивају ношени стихијама које га разбијају, на путу кроз омађијани круг у коме се осећање националне свести непрестано рађа, али и осећање трагичности, бесмисла и узалудности. А ми то све проналазимо у Вуку Исаковичу и у славонско–подунавском полку.

Трагика Вука и његовог народа почива на далеким фронтовима, који одводе јунаке некуд у недоглед, на којима гину из непознатих разлога, и који их тако рањене, унакажене или мртве враћају у домовину, која и није више њихова домовина. Вук своју трагичност додатно спознаје када напушта жену и децу без поздрава и када осети да га је жена, због туге и усамљености, преварила са рођеним братом Аранђелом.

Ипак, трагање за бољом Сербијом представља трагање за обећаном земљом у којој би националну свест чинило сусретње са прошлошћу, са пореклом, са самим собом, при чему се тада народу као звезда водиља јавља нада. И та звезда даје снагу за даља бесконачна лутања у бескрајном плавом кругу.