Аутор: Свети Василије Велики
Страна: 269
► Остали детаљи

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Живот

Свети Василије Велики је припадао једној од племићких породица Кападокије, које су Цркви подариле велики број значајних богослова и пастира. Његов отац, који се такође звао Василије, био је грађанин Неокесарије у Понту, где је вршио службу учитеља у школама математике и реторике. Његова баба Макрина, мајка његовог оца Василија, чијим врлинама и благочешћу су се многи дивили, била је ученица великог покрститеља Понта, светог Григорија Чудотворца. За време Максиминових гоњења она и њен муж су читаву годину дана остали у шумама Понта, хранећи се јеленима које су ловили.

Василијева мајка Емелија такође је потицала из племићке породице из Кесарије у Кападокији, која није била мање значајна од очеве. Њен отац мученички је пострадао у време последњих гоњења хришћана, док је брат Григорије касније постао епископ у граду Кападокији …

***

Шестоднев је појам који се односи на библијских 6 дана( јеврејски `јом`) Стварања света тј. свега што постоји. Бог је створио духовни и материјални свет тј. `небо и земљу` како се каже у познатој првој реченици Светог Писма.

Kао што грнчар једном истом вештином начини безброј судова, на исцрпљујући тиме ни своје умеће ни своју силу, тако је и Творац свега овога што постоји, само наклоном Своје воље превео у постојање величанство свега видљивог - иако Његова стваралачка сила није по мери само једнога света, већ га бесконачно много пута надилази. Па пошто свет има и свој почетак, и пошто је створен, истражуј да сазнаш ко је тај који му је подарио почетак и ко је његов Творац. Но, да се не би десило, да истражујући човечанским помислима, скренеш са пута истине, Мојсије те претиче својим учењем, утискујући у душу нашу драгоцено име Божије као какав печат и амајлију, говорећи: У почетку створи Бог. Дакле, Онај Који је блажена природа, преизобилна доброта, Којега сва слосвесна бића љубе, Који је многожељена Красота, Начела бића, Извор живота, умствена Светлост, неприступна Мудрост, Он је у почетку створио небо и земљу.

Садржај

I Беседа
II Беседа
III Беседа
IV Беседа
V Беседа
VI Беседа
VII Беседа
VIII Беседа
IX Беседа

ПРВА БЕСЕДА

У почетку створи Бог небо и земљу. Ако неко хоће на прави начин да започне беседу о установљењу света, тај треба да приповеда о самом почетку уређења свега видљивог. Јер, треба говорити о стварању неба и земље које се није збило само од себе, како су то неки замишљали, већ је свој узрок имало у Богу. Које ли је ухо достојно овога величанства о коме се говори? Како ли треба да је припремљена душа да би приступила слушању тако великих ствари? Треба да буде чиста од страсти тела, да не буде помрачена животним бригама, да буде трудољубива, да испитује, да истражује у свим правцима, не би ли како пронашла пута да достојно схвати смисао Божији. Али пре но што тачност речи испитамо и пре но што истражимо какав је смисао ових кратких реченица, присетимо се ко је тај који нам се овим библијским речима обраћа. Јер, ако због слабости својега ума и ; не досежемо до дубине пишчевих мисли, ипак ћемо, ослањајући се на веродостојност онога који нам се обраћа, самим тим доспети и до истине о свему што се овде говори. Јер, Мојсије је тај који је овај спис саставио. Онај Мојсије о коме је сведочено да још као одојче које је сисало беше мио Богу; онај кога је фараонова кћи усвојила и царски одгајила поверавајући његово образовање мудрим египатским учитељима. Онај Мојсије који је презрео величанство царскога достојанства и придружио се бедном животу својих саплеменика, више волећи да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха. Онај који је по самој својој природи имао љубави за правду, јер се, и пре но што му вођење народа беше поверено, догоди да, због урођене му мржње према злима, до смрти казни оне који беху зли. Онај који беше прогнан од људи којима је добро чинио, и који је радо напустио египатску вреву и дошао у Етиопију, а тамо, ослобођен бриге о свему, целих четрдесет година се посветио созерцању бића. Онај који је, кад већ беше имао осамдесет година, видео Бога, колико Га је човеку могуће видети, или, боље рећи, како Га нико други не могаше видети; а о томе Сам Бог сведочи: Пророк када је међу вама, ја ћу му се Господ јављати у виђењу и говорићу с њим у сну. Али није такав мој слуга Мојсије, који је веран у свем дому мојем. Њему говорим из уста к устима, и он ме гледа доиста, а не у тами.

Онај Мојсије, дакле, који се удостојио да својим очима, исто као и анђели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо. Послушајмо, дакле речи истине, које се не ослањају на доказе човечанске мудрости, већ на проповеди Духа. То су речи којима није циљ похвала слушалаца, већ спасење оних који овај наук примају.

У почетку створи Бог небо и земљу. Задивљеност мога ума не допушта ми да говорим. Шта прво да кажем? Одакле да започнем беседу? Да разобличим заблуде нехришћана? Или да нашу истину опевам? Грчки мудраци су о природи много расправљали, али ниједна њихова теорија не остаде чврста и непоколебива: увек је следећа оповргавала претходну. Није наше, дакле, да њихове теорије разобличавамо; довољни су, наиме, и они сами да оповргавају један другога. Јер, они који за Бога нису знали, нису прихватали то да је при постању свега био присутан разумни Узрок, већ су, у складу са својим првобитним незнањем, закључивали и о ономе што следи. Због тога су неки од њих прибегавали идеји да је основа света вештаствена, тврдећи да узрок свему чине вештаствени елементи света. Други су, опет, замишљали да природу свега видљивог чине атоми и недељива тела и тежине и празни простори. Пошто се недељива тела час узајамно сједињују, а час раздељују, од тога зависи постајање или пропадање; а најјачи сплет атома најтрајнијих тела постаје узрок одржања света. Заиста, паукову мрежу ткају они који тако пишу, односно они који постављају тако танана и неоснована начела неба и земље и мора. Они нису умели да кажу: У почетку створи Бог небо и земљу. Зато их је безбожност, која беше у њима, навела на заблудну помисао да све што постоји јесте без поретка и без вођства и креће се по случајности. Но, да се и нама не би тако нешто десило, онај који је описао стварање света, већ од првих речи је наш ум обасјао именом Божијим, говорећи: У почетку створи Бог. Добар ли је поредак! Јер, он је најпре употребио реч почетак, да не би неки помислили како је свет беспочетан; затим је додао створи, да би се показало да стварање представља најмањи део силе Творца. Као што грнчар једном истом вештином начини безброј судова, не исцрпљујући тиме ни своје умеће ни своју силу, тако је и Творац овога што постоји, само наклоном Своје воље превео у постојање величанство свега видљивог, иако Његова стваралачка сила није по мери само једног света, већ га бесконачно много пута надилази. Па пошто свет има и свој почетак и пошто је створен, истражуј да сазнаш ко је тај који му је подари почетак и ко је његов Творац. Но, да се не би десило да ти, истражујући човечанским помислима, скренеш са пута истине, он те претиче Својим учењем, утискујући у душу нашу драгоцено име Божије као какав печат и амајлију, говорећи: У почетку створи Бог. Дакле, Онај Који је блажена природа, преизобилна доброта, Којега сва словесна бића љубе, Који је многожељена красота, начело бића, извор живота, умствена светлост, неприступна мудрост, Он почетку створио небо и земљу.
Према томе, човече, немој сматрати беспочетним све што је видљиво, и немој мислити да је беспочетна природа тела која се крећу кружној путањи, зато што се и небеска тела крећу кружно, а наша чувства не могу лако схватити почетак круга. Јер, ни тај круг, односно равну површину која је једном линијом обухваћена, зато што измиче нашим чувствима и што јој не можемо одредити ни одакле почиње ни где се окончава, не треба да сматрамо беспочетним. Но иако то измиче нашим чувствима, истина је да је неко, описујући тај круг, свакако започео од одређеног средишта и пречника.

Тако и ти, иако видиш да се тела, која се крећу кружно, враћају где су и била, и да је њихово кретање правилно и никаква га препрека не прекида, не треба ипак да будеш прелашћен мишљу да је свет без почетка и без краја. Јер пролази обличје овога света; и Небо и земља ће проћи. Оно што се сада вама укратко предаје при постављању основа богонадахнутог учења, то је првенствено откривење догмата о стварању и устројавању света. У почетку створи Бог. Све што је у времену започето нужно је да се у времену и заврши. Ако нешто има свој временски почетак, немој сумњати да има и свој крај. А геометрије и аритметички методи и стереометрије и чувена астрономија – испразност којом се многи баве – на какав су крај усмерени? Јер, они који су њима занимају, верују да је овај видљиви свет вечан као и Бог, Творац свега, те у исту раван смештају оно што је ограничено и што има вештаствено тело, са неограниченом и невидљивом природом; и нису били у стању да схвате да оно чији су делови подложни пропадљивости и промени, да ће нужно и његова целина некада бити подложна истим страдањима којима су подложни и његови делови. Али толико залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово, говорећи да су мудри, па полудеше, да су једни тврдили да свет од вечности постоји заједно са Богом, а други да тај исти свет јесте беспочетни и бесконачни Бог и Узрочник устројства његових појединих делова.


Заиста, превелика световна мудрост једном ће их до страшнога суда довести, јер посматрајући толико пажљиво све оно што је залудно, заслепљени су за поимање истине. Они који премеравају растојања између звезда, и пописују оне које су увек видљиве и које су на северу, као и оне које, зато што почивају на јужном полу, некима су видљиве, а нама су непознате, и који раздељују северно пространство и зодијачки круг на небројано много удаљености, они који одређују путање звезда и њихова упоришта и скретања, и који са великом тачношћу бележе кретање свих тела ка претходној тачки и мере за колико времена свако од небеских тела испуњава свој круг, они само један од свих метода нису изнашли: метод којим би схватили да је Бог Творац свега и праведни Судија, Који достојном платом награђује свакога за његова дела; нити су, опет, у стању да по стварности суда изведу доследан закључак о стварности саздавања света, односно о томе да је нужно преиначити свет – јер и стање душа треба да се преобрати у један други вид живота. Наиме, као што је овај живот сродан природи овога света, тако ће и будуће живљење наших душа примити удео сродан његовом стању. Они су толико далеко од тога да све ово сматрају истинитим, да нам се подругују кад проповедамо о окончању овога света и о препороду живота.