Драгоцена књига Павла Сосбергера је још једно, овог пута уско тематски одређено, сведочење о постојању народа израиљског на простору Војводине. Уско одређење теме треба схватити само условно јер је синагога, као кућа књига и молитве, била најважнији центар окупљања јеврејске заједнице и представља највазнију страницу њене историје. Без обзира да ли се ради о скромним или монументалним, претенциозно грађеним објектима. Строги закони монархије доста дуго су наметали Јеврејима величину и положај њихових храмова, тражено је пре свега да буду неугледни и непрепознатљиви. Са јачањем моћи јеврејских колонија синагоге временом својом раскошношћу постају најпроминентније грађевине у многим војвођанским градовима, но и када прате актуелне архитектонске стилове Средње Европе складно се уклапају у постојеће амбијенте. Избором модернистичких тенденција, као што је нпр. синагога у Руми, инвеститор и пројектант су показали неуобичајену креативну храброширанот на реализацији објекта сакралне провенијенције. Као да су увек прижељкивали лепшу и стабилнију будућност, без стално спремног кофера за нове сеобе, Јевреји су у већим центрима градили синагоге које су предимензиониране у односу на њихову бројност. Парадоксална је, међутим, чињеница, да је десетина синагога која је преживела страдања током Другог светског рат, порушена од стране нових ослободилачких власти на највандалскији начин. Донка Станчић