Аутор: Георг Зимел
Страна: 110
► Остали детаљи

Текст Георга Зимела о сиромаштву занимљив је и користан на више начина. Као прво, расветљава проблеме дефинисања сиромаштва и омогућује разумевање начина успостављања категорије сиромашних и веза сиромашних са друштвом у целини. Зимелов конструктивистички приступ ригорозан је и истраживачки плодан: он прекида са сваковрсним натуралистичким или субстанцијалистичким схватањима која су још у моди у актуелним научним и политичким распрама, као што су и даље дубоко укорењена у спонтаној социологији. Иако написан почетком 20. века, овај текст баца оригиналну теоријску светлост на актуелну расправу о сиромаштву и искључености из друштва. У том се погледу може сматрати за полазиште социологије сиромаштва. Истовремено, овај текст отвара перспективе социоисторијске теорије начинâ на које се регулише друштвена веза. Зимел ту начиње питања помоћи и анализира га у зависности од еволуције европских друштава. Стога социологија сиромаштва, с овим текстом, није сведена на неко посебно поље социологије него, напротив, упућује на фундаментална питања о друштвеној вези и тако тежи да издвоји теоријске тврдње општег домета. Зимел и иначе увек тежи да кроз анализу разних и наизглед маргиналних емпиријских тема пружи допринос општој теорији друштва.

Серж Погам и Франц Шултхајс, из „Увода“ у есеј „Сиромашни“

„Само захваљујући томе што је сиромашан, сиромах још не припада једној друштвено дефинисаној категорији. Он може да буде сиромашни трговац, уметник, службеник и тако даље, и да на основу врсте своје делатности, или своје позиције, и надаље припада одређеној групацији. … Тек када почну да примају помоћ – а често чак чим целокупна констелација то нормално захтева, без обзира да ли се то заиста и догађа – сиромашни ступају у круг оних који карактерише сиромаштво. Додуше, тај круг се не одржава узајамним деловањем његових чланова, него посредством колективног става који друштво као целина према њему заузима. … Сиромах као социолошка категорија не настаје на основу одређене мере недостатка и ускраћености, него на основу тога да неко прима помоћ, или би на основу друштвених норми требало да је прима. Ако се тако посматра, не постоји сиромаштво само по себи, као стање које се може утврдити на основу квантитативних показатеља, него сиромаштво постоји само на основу друштвене реакције на неко одређено стање.“

Георг Зимел (1858–1918) у овом тексту, који је колико социологија сиромаштва, толико и социологија друштвене везе, не говори непосредно о живљеној стварности сиромаштва. Његова га анализа води представљању једне од суштинских димензија ситуације сиромашних, димензије која проистиче из односа помоћи. Кад се заједница у целини бори против сиромаштва и сматра да се оно не може толерисати, статус сиромашних је обезвређен и жигосан. Сиромашни су, према томе, мање-више принуђени да своју ситуацију живе у изолованости. Они теже да у својој околини заташкају инфериорност свог статуса, а од оних чије је стање блиско њиховом држе се на дистанци. Пониженост их спречава да развију било какво осећање припадности некој друштвеној класи. Друштвена категорија којој припадају је хетерогена, што још више увећава опасност од изолованости којој су изложени њени чланови. Стигматизација особа зависних од помоћи била је, осим тога, утолико јача што су те особе губиле грађанска права (право гласања) и тиме биле отпослате у статус грађана другог реда. Подсетимо исто тако и на то да је техника „присилног затварања“ таквих категорија што сметају и даље била на снази у Зимеловој Немачкој (бар у неким њеним земљама). Још и 1914. 30 000 до 40 000 особа било је „затворено“ због беде, а још и 1886. прављене су неке врсте рација, што је за исход имало затварање, само у граду Берлину, 20 000 сиромашних.

За Зимела је помоћ, пак, конзервативна по дефиницији. „Збрињавање сиромашних се ослања на постојећу структуру друштва и по томе се најоштрије разликује од свих социјалистичких и комунистичких струја којима је циљ управо да разоре ту структуру. Сврха збрињавања је да извесне екстремне појаве друштвеног раслојавања ублаже толико да постојећа структура може и надаље да на њима почива.“ Помоћ је фактор равнотеже и кохезије друштва. Зимел, који је био под утицајем Ничеове филозофије, не своди феномен помоћи на њену филантропску или „хуманитарну“ димензију. Напротив, његов макросоциолошки приступ води га подвлачењу примарног друштвеног утилитаризма и фунционализма, пошто је помоћ сиромашнима средство тог друштва да обезбеди самозаштиту и самоодбрану.

Серж Погам и Франц Шултхајс, из „Увода“ у есеј „Сиромашни“

Георг Зимел (Георг Симмел, 1858–1918), немачки социолог и филозоф

„’Знам да у тренутку смрти нећу имати духовног следбеника (а и добро је тако). Моја оставштина личи на наследство у готовини које треба да поделе многобројни наследници, од којих ће сваки са својим делом правити трансакције према сопственом нахођењу, трансакције у којима се више неће препознавати одакле средства потичу’, то је било песимистичко, али нимало огорчено нити озлојеђено предвиђање Георга Зимела о судбини његовог дела након његове смрти. Гледано уназад, испоставља се да је то пророчанство било веома луцидно и изванредно теоријски рефлексивно кад су посреди специфичности једног дела колико обимног и значајног, толико и хетерогеног и тешког за обухват и класификовање. Од Зимелове смрти 1918, недуго пре смрти Емила Диркема, с којим је одржавао амбивалентан однос, Зимелови су текстови нека врста наизглед неисцрпног „рудника“ из ког су многобројни социолози, филозофи и историчари вадили неке од основних елемената својих теоријских конструкција. Вишеструко и не баш кохерентно коришћење његовим делом као да су олакшале, ако не и предодредиле, каледоскопска природа Зимелове социологије и готово егзотична разноврсност проучаваних предмета и тема. Од странца до проституције, од захвалности до новца, од Микеланђела до женске психологије, од дискреције до моде и од филозофије доминације до социологије простора, разнородност и разноличност Зимеловог социолошког размишљања сваки нас пут запрепашћују.

Серж Погам и Франц Шултхајс, из „Увода“ у есеј Сиромашни