Аутор: Архимандрит Рафаил Карелин
Страна: 88
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije

„Слава Грузијске Цркве“ је чудесна поема, написана језиком блиским литургијском, поглавље које, у неким својим деловима, садржи целокупну историју Цркве многострадалне земље Иверске, земље у којој отац Рафаил живи, служи Богу и људима и проповеда. У овом делу је приказано како хришћанин може и треба да воли Цркву, да је воли као своју дивну и мудру Мајку, да је њоме усхићен, да је од срца опева и да се труди да сазна све о њеном дугом и славном животу. Ту је веома јасно речено да су све националне, територијалне, историјске или политичке поделе вештачке, да су их људи сачинили, а да је Црква једна. Она је једна и јединствена по благодати и по својим светитељима. Тако је у истој тој Грузији најпоштованији светитељ војсковођа римске војске, рођени Кападокијац, свети великомученик Георгије Победоносац, а не, на пример, грузијска царица Тамара. Црква је јединствена и кад је реч о светим тајнама и обредима, јединствена у вери, нади и љубави људи, а пре свега јединствена у Господу Исусу Христу, који и јесте глава Цркве.

из предговора књизи Хришћанство и модернизам


Крајем XIX века у духовном животу Грузије догодило се нешто веома значајно. Познати агиограф и иконописац Михаил Гоброн Сабињин је на основу древних грузијских икона, фресака и минијатура, које је током целог свог живота помно проучавао, урадио икону „Слава Грузијске Цркве“, сличну величанственом зборнику грузијске агиографије.
Будући да је био дубоко верујући човек, од детињства је посећивао манастире и светиње, дуго живео међу монасима, био прави подвижник у свом личном животу и под старе дане је насликао ту предивну икону као свештену поему, као духовно завештање потомцима, као химну Грузијске Цркве. Ту је на максимално суженом простору приказао историју Грузије кроз ликове њених светитеља, мученика и преподобних, царева и војника, епископа и монаха.
У његовом делу је, као у светлосном пољу, приказана сама душа верујућег народа. У молитвеном безмолвију испред те иконе чује се куцање живог срца Грузијске Цркве. Сабињин није само иконописац, него и изузетно успешан агиограф и историчар. Он је житија грузијских светитеља сакупио у један велики зборник и издао га на грузијском и руском језику. Свако житије завршава се молитвом коју је сâм саставио. Древне иконе и фреске није просто проучавао као уметник, него их је молитвено созерцавао и мистички доживљавао и зато се његова икона одликује непревазиђеном унутарњом хармонијом композиције, историјском веродостојношћу и изузетном духовношћу.
Православна икона је откривење Божије, реално присуство светитеља на земљи. То је пројава духовног света на визуелном плану, поље божанских сила и енергија, пројава Небеске Цркве у Цркви земаљској, мистички прозор у небо, прозор кроз који се на земљу излива невидљива светлост. Зато икона „Слава Грузијске Цркве“ није толико успех самог Сабињина колико је дар Божији Грузијској Цркви. Мистички аутори иконе у ствари су преподобни и мученици који су на њој приказани.
Грузијски летопис „Картлис цховреба“, црква Светицховели и икона „Слава Грузијске Цркве“ не могу се поредити по својим димензијама и значају, али ипак постоји нешто што им је заједничко, а то је да приказују историју Грузијске Цркве, и то зборник на пергаменту, црква у камену, икона у бојама.