Аутор: Милан Ђ. Милићевић
Страна: 126
► Остали детаљи

Репринт издања из 1877.

Милан Милићевић

Милан Милићевић, академик, рођен је у Рипњу — засеок Брђани, 1831. а умро 1908. године. Милан Милићевић, био је наш познати књижевник, јавни и културни радник. Бавио се и историјом, фолклором, педагогијом и преводилаштвом. У периоду од 1896 — 99 био је и председник Академије наука Рођен је у угледној породици Милићевић, раније Несторовић, која се доселила из Старог Влаха (западни део Рашке области). Отац Јован, звани Ђак, извесно време провео је у манастиру где је научио да чита и пише. У родном месту код оца Јована, Милан Милићевић је завршио основну школу. Богословију је учио у Београду од 1845—1850. Као свршени богослов, скоро пола века је био државни чиновник (1850—1899) у разним звањима и разним институцијама: учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у Министарствима просвете и иностраних дела, уредник „Српских новина“, начелник полицијског одељења, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке Србије и државни саветник. Говорио је руски и француски језик. Као државни службеник пропутовао је Србијом и тако подробно упознао земљу и народ, што му је било од велике користи у књижевном и публицистичком раду. Био је плодан писац и преводилац. Написао је и превео око 100 књига, са обиљем драгоцених података.
Као педагог уређивао је лист „Школа“ од 1868—1876. и написао више педагошких списа: Школе у Србији (1868—1876), Како се учи књига (1869). Педагогијске поуке (1870), Историја педагогије (1871), Поглед на народно школовање у Србији (1873). Значајни су му преводи истакнутих страних аутора: Оцеви и деца у 19. веку од А: Ескуироса, Жена 20. века, од Ј. Симона.

Милана Ђ. Милићевића занимао је живот и обичаји народа. Тако настају списи: Путничка писма (1865 и 1868), Живот Срба сељака (1894), Славе у Срба (1877), Из својих успомена (1894—1897), Задружна кућа на селу (1898), Зимње вечери (1878), Село Злоселица (1880), Летње вечери (1881), Међудневица (1885), Зановет (1894). Прикупљао је грађу и белешке о манастирима и многим личностима српске историје 19. века. Од списа ове врсте најважнији су: Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба (1888—1901), Кнез Милош у причама (1891, 1908), Причање Петра Јокића (1891), Кнез Михаило у успоменама свога некадашњег секретара (1896), Карађорђе у говору и твору (1903). Сматра се да је највеће и најзначајније дело Милана Милићевића — Кнежевина Србија (1876), и додатак овом делу — Краљевина Србија (1884). То је опис целе тадашње Србије са топографским подацима, са описом старина и локалним садржајима и са причама о главним историјским личностима из више области.
Милан Ђ. Милићевић био је један од првих просветитеља модерне српске државе, члан Српске краљевске академије, педагог, етнограф, књижевник, један од оснивача Српске књижевне задруге. Непрестаним радом, писањем и преданом службом, Милан Ђ. Милићевић уградио је себе у своју земљу — тамо где му заборав не може ништа.

Милан Ђ. Милићевић није имао универзитетско образовање. Без обзира на смутна времена, успео је да заврши Богословију као најбољи ђак, те да од митрополита Петра добије благослов и стипендију за наставак школовања у Русији. Због слабог здравља, Милан никада није наставио студије, али се као човек изразито радознао и способан, самоуко развијао до краја живота. Каријеру почиње у јесен 1850. као учитељ али убрзо прелази у Београд, у чиновничку службу, што га је као доказаног „обреновићевца“ и довело до канцеларије кнеза Михаила.

Кнез Михаило је у једном тренутку био принуђен од стране турских званичника да свог секретара, Милићевића привидно ражалује и постави за секретара прве класе Управе просвете. Посао школског надзорника, изгледа је по свему годио Милићевићу који је тада имао времена да се бави писањем, усавршавањем, па и озбиљнијим политичким ангажманом. На том положају остао је чак осамнаест година, идући често по школама у Србији, испитујући и оцењујући младе учитеље. А на сваком кораку, упознавао је нове људе, мештане, „своје“ сељаке са којима је увек волео да поприча, да их као „учењак“ посаветује и њихове приче да запише.
Током своје каријере био је и начелник Полицијског одељења, да би потом постао и начелник Министарства унутрашњих дела, а онда и помоћник министра као и државни саветник у влади и посланик у Народној скупштини у четири наврата. Био је носилац Ордена Светог Саве.

Милићевић је за собом оставио бројне историјске, географске и етнолошке радове као што су: „Белешке кроз пут пет окружја по Србији“, „Живот Срба сељака“, „Из својих успомена“, „Кнежевину Србију“, „Краљевину Србију“…

И заиста, ова дела данас чине сирову етнографску и историјску грађу која није систематизована, али чини драгоцен извор података о времену из ког постоји мало записа.

Написао је и више дела из педагогије као што су: „Педагогијске поуке“, „Како се учи књига“, „Школска хигијена“ (1870), „Школска дисциплина“, „Поглед на народно школовање у Србији“. И научна дела као што су „Морална историја жена“ од Легувеа и Симонова „Жена XX века“.

Милан Ђ. Милићевић је и у својим причама и записима, увек волео да истакне жене – било сељанке, било грађанке као једнако способне за дела вредна дивљење. Књиге као „Зимње вечери“, „Село Злоселица и учитељ Миливоје“, те „Јурмус и Фатима“, „Омер Челебија“ и многе друге, могу се сматрати драгоценом грађом за проучавање друштвене историје датог тренутка.
Милићевић 1876. године објављује обиман историографски подухват под називом „Кнежевина Србија“, а 1884. године, следи и „Краљевина Србија“. У овим делима, аутор је покушао да опише све географске, друштвене и економске одлике земље. Његово можда и најзначајније дело „Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба“. Многа савремена научна и литерарна дела, заснована су баш на подацима и биографијама које је Милићевић сачувао од заборава.
Милићевић је био веома друштвен човек и имао је много утицајних и важних пријатеља. 1892. године заједно са Јованом Јовановићем Змајем и још петнаест српских књижевника, оснива Српску књижевну задругу која је и данас активна.

Милан Ђ. Милићевић био је заправо специфична фигура српске културе друге половине 19. века. Човек широког деловања, интелектуалне ширине који је каснијим генерацијама у својим делима верно дочарао све аспекте живота свог доба.
уредио: СБ

извор http://wordpress.osmilandjmilicevic.edu.rs