Слика античке Грчке као средство колонијализма и европске хегемоније
„Сматрао сам да је корисно направити разлику између два различита модела порекла старе Грчке која сам назвао „антички“ и „аријевски“ модел. Већина нас је образована у оквирима овог другог модела, који се наметнуо почетком 19. века, према којем се грчка култура развијала као резултат једног или више освајања индоевропских говорника са севера. Према античком моделу, пак, Грчку су некада насељавала примитивна племена – Пелазги и други. Потом су је населили Египћани и Феничани, који су изградили градове и цивилизовали локално становништво. Феничани су, рецимо, донели алфабет, док су Египћани пренели знање о наводњавању, именима богова и ритуалима обожавања.
Антички модел, који су заступали сами антички Грци, није се озбиљно доводио у питање све до краја 18. века и није био свргнут све до 1820-их, када су северноевропски историчари почели да негирају колонизацију и да потцењују египатски и феничански културни утицај на Грчку. […]
Успон расизма је свакако био условљен потребом северних Европљана да унизе људе које су истребљивали, поробљавали и експлоатисали на другим континентима. Европска експанзија као и ароганција и оптимизам који је из ње проистицао такође су били важни за нови преовлађујући појам напретка, који је сам утицао на ставове према античком моделу. Раније су, због своје веће древности, Египћани и Феничани имали репутацију културне супериорности. Међутим, идеја да је „позније боље“ ишла је касније на руку Грцима који су се доживљавали као оличење нових пожељних квалитета младости и динамичности. У новом периоду, слика Грка се променила – од посредника неког дела цивилизације и мудрости са Истока на Запад, до слике да су Грци створили цивилизацију. […] У стварању аријевског модела, античка Грчка је имала две улоге. Она се доживљава као прва универзална цивилизација, а истовремено као културни предак Европе. То Европи даје универзални карактер континента који не само да је авангарда светског напретка већ представља суштину самог света. Управо у овом контексту верујем да је важно напасти аријевски модел не само зато што је хеуристички бесплодан већ зато што је политички и културно погубан. Из оба ова разлога, тврдим да постоји потреба за радикалним превредновањем представе античке Грчке, као и да би требало да се окренемо од једне цивилизације која је настала – као Атина из Зевсове главе – девичанска и потпуно целовита, ка оној у којој је Грчка настала на раскршћу Европе, Африке и Азије као сасвим мешовита и еклектична култура. Величина и изванредна бриљантност грчке цивилизације у античко време није била производ изолације и културне чистоте, већ подстицајног и непрекидног контакта са многим околним народима и утицаја на већ хетерогено локално становништво егејског региона.“
Мартин Бернал (1937–2013)
Мартин Бернал је рођен у Енглеској. Школовао се на Кембриџу, а професорску каријеру ће остварити у САД. Био је стручњак за Кину и модерну политику, али оно по чему је у јавности највише познат јесте његово дело о античкој Грчкој. Тврдио је да културни корени грчке цивилизације не потичу само од индоевропских освајања са севера, већ суштински, што потврђују и антички аутори, из Египта, источномедитеранских феничанских градова и западне Азије.
Своје идеје је изнео у трилогији коју је назвао „Црна Атина“. Први том, „Фабриковање античке Грчке, 1785–1985“, објављен 1987, преиспитује доминантно академско знање о историји Медитерана од бронзаног доба до класичног периода. Књига је наишла на подељене критике, али је изазвала шире интересовање и преведена је на девет језика. Други том „Археолошки и документарни докази“ (1991) представља комбинацију тумачења археолошких материјала са анализом митова, како би се поткрепила историјска реконструкција транс-медитеранских утицаја. Трећи том „Афроазијски корени класичне цивилизације“ (2006) доноси нове доказе из компаративне лингвистике који поткрепљују његову тврдње.
Црна Атина је једно од најконтроверзнијих дела у овој области; оспоравано и хваљено, било је предмет бројних научних скупова и зборника. „Црна Атина“ је у једном успела – оголила је расистичке и политичке мотиве у рецепцији и вредновању старе Грчке у новијој западноевропској култури.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Слика античке Грчке као средство колонијализма и европске хегемоније
Издавач: Karpos
Страна: 63 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 21 cm
Година издања: 2021
ИСБН: 978-86-6435-161-4