Strana: -
► Ostali detalji

Слово љубве или Слово љубави деспота Стефана Лазаревића једно је од најрепрезентативнијих дела српске средњевековне књижевности, писано као посланица у прози у десет строфа. То је песма о лепоти, љубави и разумевању.aСлово љубве Стефана Лазаревића, настало 1409. године, представља врсно песничко дело по непосредности казивања, исказаним осећањима, лепим лирским местима, свежем даху живота. Писано је у прози, у десет строфа, у облику посланице (епистоле) са акростихом који садржи наслов песме. Овом песмом деспот Стефан Лазаревић се представља као веома образован човек световних погледа и добар зналац песничког заната. У расправама о деспотовој посланици постављено је питање коме је она упућена. Мисли се да је упућена сестри Оливери (Милеви), која је била одведена у Бајазитов харем; вереници Јелени, с острва Митилене, кћери Франческа ИИ Гаталузија, која га је, усред ратних неприлика, чекала три године; сестрићу Ђурђу Бранковићу и његовој властели као позив за измирење; брату Вуку Лазаревићу и његовим присталицама као позив за помирење. Тачна је чињеница да је ово песма о љубави, лепоти и разумевању, и да је могла бити намењена сестри, вереници, сестрићу, брату и свакоме са којим треба успоставити људске контакте. Тако се и може схватити она празнина ("име рекав") која омогућава да се стави свако име. По овој уводној строфи, која је општијег карактера, посланица се може схватити као образац који свако може користити за своје потребе. Али сам почетак посланице ("најслађему и најљубазнијему") и почетак осме строфе ("Бејасмо заједно и близу један другоме") упућује на закључак да је она упућена мушкарцу, а то би могао бити брат Вук. То, ипак, и није најбитније: ово је посланица о љубави, књижевно дело високе уметничке вредности.

Мисао о лепоти, љубави и разумевању

Подстицаје за настанак деспотове посланице можемо наћи у политичким приликама које су владале у Србији тога времена. Неслога међу водећим личностима, инспирисана претензијама да се стекне самосталност или преузме власт, ометала је деспота да остварује своје државничке и културне планове. То је невоља која прати Србију још од времена после Душанове смрти па све до пада деспотовине. Ту невољу је осетио народни певач (Урош и Мрњавчевићи), монахиња Јефимија (Похвала кнезу Лазару), па ево и деспот. Имао је проблема са сестрићем Ђурђем Бранковићем и братом Вуком Лазаревићем, па је, вођен својим витешким погледима, државним интересима и својим осећањем образованог човека, осетио потребу да пружи руку мира својим противницима. Овде је деспот проговорио не као државник и владалац, него као човек и песник. Он не упућује једноставну и директну поруку мира, већ пева песму о лепоти и љубави. Лепоту види у природи, моралу и телу: при- родна лепота је основна лепота; из ње проистиче морална лепота; физичка лепота је јединство природне и моралне лепоте. Где је лепоте, ту је и љубави: лепота природе подстиче љубав, морална лепота љубави даје смисао и вредност, физичка лепота рађа чулну љубав; где је лепоте и љубави, ту има и људског разумевања, а где има разумевања, ту има места и за љубав. Основна тема деспотове посланице јесте лепота, љубав и разумевање. Може се рећи да је ова посланица химна лепоти и љубави, химна препуна животне свежине и хуманистичких стремљења.

Своју мисао о лепоти, љубави и људском разумевању деспот је развио у низ тематских целина: посвета (1), природа и лепота (2), љубав уопште (3, 4, 5, 6), љубав међу људима (7), жеља за сусретом (8, 9), поента (10).

Уводна строфа је општег карактера, клише који се јавља у свакој посланици, ни по чему особена: садржи име састављача посланице и посвету, али без имена лица коме се упућује. Изостављено име лица коме је упућена посланица, отвара неколико претпоставки, од којих свака може бити тачна. Прва претпоставка је да је уводна строфа.узета као готов клише, стављена на почетак посланпце у неизмењеном облику и без уношења имена примаоца; може се претпоставити да је посланица била припремљена за неколико особа, па је остављен простор за уписивање имена (Вук или Ђурађ); није мање вероватна ни претпоставка да је деспотова посланица само узор (образац) другима за састављање писама. Као образован човек и песник, желео је да другима покаже како се саставља писмо. Друга строфа чини посебну тематску целину: о природи и њеним лепотама. Код песника је веома развијено осећање природе: уочава "красоте многе" весели и брзи лет птица, горске врхове, простране лугове, широка поља; чује дамаре живота природе ("ваздуха танкога дивним неким гласовима оглашење"), осећа мирисе цветова и трава; опажа човекову раздраганост лепотама и свежином природе; одушевљење лепотама природе толико је снажно да верује како неће бити у стању да га достојно искаже. Деспотово виђење природе обојено је ведрином и раздраганошћу и по томе је ова посланица оригинална у времену у коме је настала. Док су ранији описи озбиљни и сведени на регистровање предмета и појава природе, овај опис је пун одушевљења и дивљења. Овде није само природа, у њој је виђено и људско биће, кликтаво и раздрагано. По тим елементима овај деспотов текст означава време које долази - време хуманизма. Овај опис разигране природе увод је у следећу тематску целину: о љубави.

Изнад свих лепота света, које људски "оштровидни" ум не може сагледати, налази се љубав, која је узвишена и чиста и која је вреднија од сваке врлине; "свака лажа места у љубави нема"; љубав је заносна као мирис и чиста као роса. Од љубави уопште, песник долази до љубави међу људима и позива:

Узљубите љубав, младићи и девојке, љубав и прикладни, но право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили.

Овде је песник већ на тлу чулне љубави, што је првина у средњовековној српској књижевности и још један моменат који овај спис чини несвакидашњим и оригиналним. То је, поред оног кликтавог описа природе, још један јасан траг надирања хуманистичких идеја и ренесансног гледања на живот и љубав. Ипак, у духу са још живом традицијом и са временом у коме живи, песник ће рећи да љубав треба да буде права и незазорна. Али и ова искра светлости јасно осветљава не само личност деспотову, него и време његово, које је већ било усталасано новим мислима и новим погледима на човека и његов живот. Пета тематска целина говори о песниковој жељи за сусретом и помирењем:

Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас.

Све што је речено о природи, лепоти и љубави треба да покаже бесмисао сукоба и одвојености; библијском причом о судару ветрова и воде песник исказује снагу своје жеље за сусретом и помирењем. У завршној строфи је поента песме: вера да ће до сусрета доћи, да ће виђење оживети некадашњу љубав и да је помирење веома близу.

Новина и оригииалиост

Певање деспота Стефана Лазаревића је ново по тематици, по исказаним расположењима и поетском поступку. Тема о лепоти, љубави и разумевању добила је у овој посланици посебну садржину: лепота природе, лепота човека (душевна и физичка), љубав (чулна и пријатељска, духовна). Доминантно осећање је љубав - према природи, човеку, другу, али из садржине зраче још два осећања: одушевљење, када је реч о природи; чежња, када је реч о сусрету и помирењу. Све ово је условило и оригиналност у песничком поступку: деспот животу прилази као световно лице, као човек који уме да ужива у благодетима које пружају природа и живот. Реални живот се јасно оцртава у овој посланици, иако је слика живота зачињена библијским мотивима. Позајмице из Библије имају пре свега стилску функцију: да се познатом сликом или синтагмом искаже своја мисао, осећање или расположење. Примере из Библије користи пре свега као добре, готове обрасце и општепризнате метафоре које познаје сваки образовани човек тога времена. Отуда и многе назнаке и недоречености.

У формалном смислу, .ова посланица, својим песничким елементима, говори о Стефану Лазаревићу као изграђеном песнику: строфичност и осетна тежња да се проведе силабички принцип (уједначавање стихова и трагови десетерца) - доказ су деспотовог познавања песничког заната. А највећи доказ песничког умећа јесте акростих који је тековина развијене поезије. Песник није робовао силабичким шемама: пише по осећању и по диктату садржине - строфе су неуједначеног обима, стихови су слободни, другачији у свакој строфи и прилагођени садржини. Тако ова посланица и садржински, и емотивно, и поетски иде у ред најлепших песама наше књижевности.

Посланица (епистола) - Спис писан у облику писма, са одређеном намером, упућен одређеној личности. Стил је свечан и одмерен, казивање је лично, језик пробран. Подстицај за настанак посланице уочава се из садржине. За предмет има обично неко друштвено, политичко или уметничко питање, али и чисто личне погледе на сопствену судбину и место у друштву. Чувена су Овидијева Писма с Понта, Хорацијева посланица браћи Пизонима (у којој је изложио своје схватање књижевности и њене улоге), посланице из Светог писма, писмо Максима Горког Анатолу Франсу.

Акростих - Означава стихове чија почетна слова, када се читају одозго наниже, образују неко име, поруку или мисао. Најчешће се јавља у сонетном венцу, односно његовом петнаестом сонету (мајсторски сонет, магистрале).


Рекли су - Миодраг Павловић

Израз њен је један од најдискретнијих за које наша поезија зна. Све што хоће да каже песник оставља у наговештају. Он је уверен да ће се његови стихови разумети, дочитати, но даље од алузије неће да иде. Сваки став песме води ка једном закључку, ка неком савету, тврдњи. Али ти закључци, те тврдње се не изричу; то постаје стуштина песничког поступка у овој особеној песми. Она је у својој бити антиреторска, никога ништа не наговара, нити развија своје слике до краја. Као да је уверење њеног аутора да се поезија од прозе разликује по томе што не казује ствари изриком. Мајсторски је ова песма недоречена, лепо је бити читалац који довршава деспотове стихове. Још боље кад читалац осети да те одељке, строфе, не мора допуњавати, не мора докрајчити њихов смисао: делује то Слово љубави одлично и својом неисказаношћу, лебдећим крајевима својих реченица.