Аутор: Бошко Сувајџић
Страна: 91
► Остали детаљи

Трећу по реду збирку песама Бошка Сувајџића Сонети. Ватре чини, уз уводну песму „Ватре“, шест песничких руковети, у којима је аутор заокупљен разноликим темама: егзистенцијално-општесудбинским (циклус „Узрастање ватре“), породичним (циклус „На вест о мајчиној смрти“), историјско-националним („Слово о Кнезу“), опевањем женског принципа (сонетни венац „Сонети за Јовану“), завичајним (циклус „Рукопис места“) и претежно поетичким (мали циклус „Речи у огледалу“, у којем су све три песме, што је несумњиво био технички врло заметан, а естетички веома захтеван посао, геометријски обликоване).
Ма колико да је његова лирска грађа асоцијативно разносмерна и понекад значењски отежана, Сувајџић успева да њу суспрегне оним лирским сликама и тоновима који не допуштају да се изгуби основни смисао песме. Он то чини управо онда када се лирско градиво, као само од себе, почиње нагомилавати. Зато ће се, на пример, и десити да се лакше прихвате неке натуралистичке сцене из Страшног суда у циклусу „Узрастање ватре“ ако се доживи једна лепа визија, којим се он и завршава: Сунце ће сићи до земље, а Жена се уздићи у небеса (да сија); / Жена од сунца и месеца (звездама капиџија).
Сувајџићева опажајна истанчаност и лирска емотивност можда су најизразитији у циклусу „На вест о мајчиној смрти“: Сама се тама у плахту зашила; – Испод врата, на дну ходника, дежурала је нит светла; – шапнеш ми то што сам / ти желео рећи.
На лексичком и ритмичко-мелодијском плану Сувајџићу су нарочито блиски лирски тонови двеју српских песничких традиција: на-родне и средњовековне. Они су делотворно уграђени, рецимо, у циклус „Слово о Кнезу“. Понегде се, у том смислу, у овој збирци осећају и трагови српског модернизма, у чему се Сувајџић, по природи земљачке сродности, благородно додирује с Винавером и Давичом.
Изузимајући поједине песме или делове песама које су у циклусу „Рукопис места“ испеване у трохејском четверцу, али не увек доследно изведеном, знатнију већину осталих песама Сувајџић је написао у римованим хетеросилабичким стиховима. Његов римариј, у којем има и унутрашњих рима, мада је погдегде сувише спонтан, обилује пуним римама, подударним и по квалитету и по квантитету или оним римама које се подударају у једном од та два своја битна обележја.
Можда се основна естетичка идеја Сувајџићеве збирке песама Сонети. Ватре садржи у трима геометријски фигурираним и ритмички стешњеним песмама које чине циклус „Речи у огледалу“, у песмама: „Речи“, „Бог“ и „Суза“. Заједно узете, оне сажимају, у садејству просторне и стваралачке тескобе, ону поетску енергију којој је, у чудном кретању неких супротстављених и сукобљених сила, подједнако потребан излаз из тог теснаца, али и опстанак у њему.

Из рецензије Милосава Тешића