“И гледам а и читам с радошћу како Бора Отић одсликава и описује свет који нам постаје драг а највећма нисмо познавали јунаке тог света који је одистински, опипљив и реалан. Да ли тај свет постоји? Постоји!

Да ли ти људи које видимо или чујемо или назиремо из Бориних прича постоје? Постоје!

Да ли ти предели, ти салаши, те леније, те куће накрај села, та поља, те реке, та језера, те шуме, постоје? Постоје!

Да ли језик којим се у емисијама и причама Отићевим говори постоји још увек драг нашим очима и нашим ушима? Постоји!

Да ли још неко ко уме тако да приче своје тка постоји овде или негде другде? Не постоји!

Само мој драги пријатељ Бора Отић уме тако да слика и исписује доброту у људима, једноставно, незлобиво ни мало, без трунке ироније, само с чистом намером да свакога представи великим и правим што његови јунаци и јесу.

Наводим само једну реченицу из приче „Задушнице“ као отпоздрав Отићевој књизи:“Највећма се чувало поштење и вредноћа. од малена се знало шта је чије и ко шта ради.“

Перо Зубац