Књига се односи на Српску политичку идеологију у Далмацији. Кроз деловање Саве Бјелановића и Антуна Фабриса, показује да су далматински Срби у политичком деловању својих, православних и католичких, страначких представника, какви су они били, осигурали посебно место у историји политичког и друштвеног живота пречанских Срба. Основне претпоставке за очување националног идентитета, културне и духовне посебности коју је учвршћивала изнад свега идеја српске државности на далматинском простору успостављене су још у време рата и револуције средином XIX века када се далматински Срби отворено, одлучно и разборито одупиру свим настојањима да постану део великохрватског политичког пројекта какав је дефинисан хрватским националним препородом и одлукама Хрватског сабора. То је време које претходи и следи успостављању дуалистичког уређења у Хабзбуршкој монархији. Без увида у Бјелановићево, а затим и Фабрисово деловање, као и њихових истомишљеника и присталица, нарочито у оквиру Далматинског сабора у Задру и Царевинског већа у Бечу није могуће разумети значај који су они имали за очување српске националне свести у Далмацији, без обзира да ли су они представљали далматинске Србе православне или католичке вероисповести. Ова књига управо, кроз призму политичке делатности Саве Бјелановића и Антуна Фабриса, пре и после Задарске декларације (1905) настоји да превазиђе и надокнади већи део онога што у историји приморских Срба све до данас представља нарочиту непознаницу и неистражено историографско подручје. Овде ћете наћи и увид у лик и дело: Никодима Милаша, Стефана Митров Љубише, као и Антуна Пуљезија.
Други део књиге доноси релевантан избор из њихових новинских чланака и посланичких беседа којима су увелико утицали на карактер и суштину српске националне политике у Хабзбуршкој монархији и изван ње.