Обновљена српска држава XIX и почетка XX века, у својој политици рушења Турске царевине рачунала је на сарадњу са свим балканским народима, па и Арбанасима из Албаније. (Почетком XIX века Арбанаса је на Косову било много мање него Срба.) Средином XIX века дошло је до успостављања добрих односа са католичким Малишорима и Миридитима, православним Тоскама јужне Албаније, али и многим муслиманским главарима средње Албаније. Рђава Турска управа на Балкану – нарочито тешки аграрно-правни односи – опредељивали су балканске народе на заједнички рад против Османског царства, али је турска феудално-теократска (исламска) држава успевала да искористи верске разлике да то заједничко иступање систематски омете за дуго времена, што важи и за Арбанасе муслимане. У Старој Србији, нарочито на Косову и Метохији, Турска је успела да уведе бројне представнике Арбанаса у свој државни, управни и феудални систем и преко њих је, углавном, и држала у тешком положају тамошњи српски народ. Академик Владимир Стојанчевић рељефно је приказао непобитним чињеницама, како су нпр. тек око средине XIX века Срби изгубили етничку већину у Метохији, а до краја века и на Косову баш због бројних зулума, отмице земље, прилично честе исламизације, која је делом довела и до потпуног потурчавања , тј. поарбанасавања Срба.

Академик Василије Крестић