До формирања прве српске средњовековне државе требало да прође готово 600 година, као и 140 да она de facto престане да постоји, односно још 100 година да потпуно буде избрисана са политичке карте Европе. И поново је након тога требало да прође више од 400 година да се српска држава обнови – с доста муке и перипетија Србија је на Берлинском конгресу 1878. успела да добије независност. Иако јој је тадашња међународна заједница (велике силе) гарантовала суверенитет (владајућу династију) и територијални интегритет (оквирне границе) – то Србија сама себи није признавала. Тако, након само 25 година, долази до промене династије, а недуго затим и до измена граница. Историјски посматрано територија је постала примарни национални
интерес Србије, а не владавина институција и стандард становништва („Велика Србија, а не јака Србија“). Територија постаје доказ супрематије и хегемоније на Балкану (окупирати и експлоатисати), а не израз економске снаге и потребе за расурсима (интегрисати и инвестирати). Овај „концепт” који се преносио с генерације на генерацију није дозволио да се Србија изгради ни као „правна држава”, а ни као „држава благостања”.

Поред територије, на формирање националне свести – односно „култа колективног памћења”, утицала је и митологија, која је била замена за све: сваки пораз успела је да претвори у победу, сваки губитак у добитак, сваку правду у неправду, сваку издају у патриотизам и сваки злочин у херојство и обратно. А супротставити се националним митовима и на њима заснованој интерпретацији историје представљало је најгори јерес. Тако су „народни епски циклуси” препуни измишљотина и фантазмагорија постали „непобитне историјске чињенице” које нико није смео да доведе у питање – а камоли да оповргне. Самим тим „српска катарза“ и критичко суочавање с прошлошћу готово да никако није било могуће, јер Срби никада нису били спремни да кажу истину о себи – шта је то Србија и колика је та Србија. На другој страни пак, поставља се питање историјске одговорности власти и народа – као два основна елемента која чине државу, за њену судбину. Очигледно је да су сви они имали амбивалентан став према држави – само на речима им је било стало до ње, док су им дела говорила супротно. На постојање таквог парадокса утицао је и сам однос између народа и власти и њихово међусобно поверење, које никада није представљало „вољу једних, а обавезу других“, него супротно. Као по правилу, све прогресивне идеје и реформе овде су a’priori биле осуђене на неуспех, а њихови протагонисти би били брутално елиминисани. Тек с протоком доста времена, када је пропустила бројне шансе и прилике, Србија је постајала свесна нужности промена – али увек као последња, када је већина земаља одавно превазишла проблеме с којима се она тек суочавала. Заправо, како је трагала за изгубљеним простором, Србија је још више „трчала“ за изгубљеним временом. Другим речима, српски народ у својој историји готово да никада није живео животом достојним човека, јер је доиста ретко имао власт која би му то омогућила. Од њега је стално тражена жртва у име „виших циљева“, за коју никада није добио ништа.