Аутор: Дејан Микавица
Страна: 1786
► Остали детаљи

После пропасти српске средњовековне државе, а пре пресудне Мохачке битке, Срби и њихови тадашњи предводници и прваци, главари, кнезови, сердари, војводе, барјактари, истицали су се по успешном, витешком учествовању у борбама за хришћанске, угарске и сопствене, статусне, материјалне, личне и политичке интересе. Прелазећи у Угарску, српска властела и један део српског племства, сврставали су се на противугарску страну с уверењем да је то најбољи, а можда и једини начин да опстану као појединци, старешине, народни представници и да при том неповратно не изгубе све изгледе за опстанак народа и очување његовог националног идентитета.

Уз њих су пристајали већином и сви други пресељени Срби који су се најпре, од почетка владавине Матије Корвина као угарског краља (1458), спонтано, а затим од његове стране и организовано, насељавали опустошене, јужне земље Краљевства и припремали се за одбрану од турских завојевача. Да би што више придобио за себе и своју државну политику тадашњу елиту српског народа, српску властелу и националне прваке, овај владар Угарске нудио им је подршку, титуле, повластице, обезбеђујући на тај начин позитивни одговор деспота Вука Гргуревића, Стефана и Дмитра Јакшића, Милоша Белмужевића, Владислава, средњег сина херцега Стјепана Вукчића Косачу, Балше Херцеговића, синова већ умрлог Стефана Бранковића – Јована и Ђорђа, Гргура Поповића и породице Петричић иначе српских властелина у Срему као и многих других истакнутих и угледних српских првака и земљопоседника. – из Увода