„Као и у својој првој књизи Кључ од капије, и у овој приповедној кажи Милене Шурјановић есенцијална је доминанта детињаства с пртљагом сећања и наслеђеног искуства ближњих. Суздржаност у причању је јасна с финим разоткривањем стида и срама спрам свакодневне животне ујдурме кроз које се пролази, спотиче, прашта, али и не пардонира.
Оловка над хартијом препуна је екстрактом неуништивог зеленила и ласта у чијим пегама се нада и уткива у небо осветљено цветним венчићима вртова који се зачудно умножавају равничарским пределом. Салаш је трпно место равничара.
Без грубости и журбе уписане су животне горчине што је довољно да видиш колико ниси сам од себе себи самом саyдан. Живот се не руга – он само поставља огледала у којима ти дозвољава да певаш, да се смејеш, плачеш, очајаваш, кревељиш се и глупираш до суровог апсурда, али све зарад тога да схватиш зашто чиниш? А ти види ко си и какво ти је лице у околностима ових петоциклусних огледалаца Милене Шурјановић.”
Милутин Ж. Павлов