Аутор: Владислав Пандуровић
Страна: 496
► Остали детаљи

За време светског рата дошао сам крајем марта 1915. године у Беч, у цензуру за преписку ратних заробљеника. Ова је институција била огранак такозваног „Gemeinsames Zentralnachweisbureau”-а, који је био успостављен од аустријског Црвеног крста ради обавештавања о ратним заробљеницима. Ну цензурско оделење (Wien I., Tuchlauben 8.)овога бироа стајало је под управом једног активног официра - испрва једног мајора, а касније једног ђенералштабног пуковника - који је био подређен ратном министарству.
У том цензурском оделењу радили су као цензори пензионисани официри, за фронт неспособни, али квалификовани војници, затим и цивилна лица, па и женске. Цивили су били понајвише добровољни, бесплатни цензори, сиромашнији су били плаћени. Они беху махом професори, виши државни чиновници, учитељи итд.

Цензорско оделење имало је за поједине језике засебне групе, и то, за српски језик, а башка за хрватски и словеначки, за руски и русински (украјински),за чешки, пољски, словачки, немачки, маџарски, румунски, француски, енглески, талијански и друге оријенталне језике. Осим ових група је имало 24 реферата за политичке и каритативне ствари, затим 3 војничка реферата и то за Русију, Србију и Италију. Ови војнички реферати беху у ствари извештајна места за војничку шпијунажу.

У надлежност ове цензуре падала је само преписка ратних заробљеника и интернираних лица. Кореспонденција је долазила у поштанску групу, где је сортирана била по језицима. Одавде је дошла у поједине групе по језику, где су их цензори читали. Ако је писмо било незамерног садржаја, цензор је писмо пропустио, иначе га је имао предати старешини цензора, да га достави појединим референтима или управи. Доцније, када се код некојих група приметило де цензори не читају доста савесно или пропуштају писма, која би задржавати (инхибирати) требало, била је организована једна „хиперцензура”, која је контролисала рад појединих цензора.

Ја сам био испрва обичан цензор у српској језичкој групи. Прочитао сам неких 25-30 хиљада српских писама из свих крајева васцелога Српства. Брзо сам запазио да у њима лежи народно благо, које би сачувати требало. Ову моју идеју на жалост нисам могао никоме поверити, јер су у групи све сами Хрвати били, чије расположење према Србима у почетку рата није било баш најбоље. Да сам им предложио систематски рад за скупљање писама интересантнијег садржаја, изложио бих се био, да ми идеју нађу или смешном или велеиздајничком. Био сам, дакле, испрва сам на себе упућен. Ипак сам брзо открио међу њима и једног Србина католика, Антона Потуричића. Овај интелигентни човек, пореклом од жумберачких Срба, био је пензионисани учитељ из Срема. Он је био пун љубави према свему што је праведно и племенито. Због тога је био и гоњен, па је и због својих србофилских начела и денунциран био при почетку рата, те га је митровачки суд и осудио на затвор у трајању од два месеца. Он је имао једну изванредно добру методику у настави рачуна за основне школе, коју је он сам измислио. Много сам га молио да ту методику напише, - ну судбина је друкче хтела. Кад је 1918. године журио да се врати у своју ослобођену „отаџбину” у Срем, умре на путу у Будимпешти. Он је преводио на немечки језик писма замереног садржаја. Те кад сам почетком априла 1916. године премештен био из српске у храватску групу за војног конзулента и референта у каритативним стварима аустро-угарских војника заробљених у Италији, онда сам од Потуричића добијао српска писма на преписивање.

Старешина цензора у српској групи беше већ од новембра 1914. године А. фон Р., Хрват, римокатолик, родом из Лике. Он је почетком 1915. године организовао једну посебну групу под именом „Kundschafter” групе, чији рад је овде у III. Поглављу описан. Његов секретар беше један прикривени Чех, Јохан Прехтл, који ме је о свим важнијим стварима те „Kundschafter” групе тачно обавештавао, те се делом и овој двојици може захвалити, да је моја збирка допуњена могла бити и из година 1916-1918.

Старешина у хрватској групи беше испрва Др. Рудолф Бан, виши чиновник п. к. министарства за култ и наставу, човек одличне спреме и лепоте духа. Био је добар Хрват и Словенин, коректан у сваком погледу. Имао је неприлику због тога, што се опирао једном бечком универзитетском професору, који је као политички референт код цензурне управе захтевао од хрв. Групе, да се на темељу хрватске преписке састави статистика о Хрватима у какој мери су „сумњиви” и на којем територију су „заражени” антидинастичким осећајима. Др. Бан се није хтео прихватити тога посла, те је устао у обрану Хрвата и то тако оштрим тоном, да су обоје морали напустити своја места. После њега је дошао за старешину хрватских цензора Др. Милан Хопа, бивши словачки народни посланик. Човек врло добрих квалитета и одличан Словенин. Поред њега сам, као војни конзулент, упознао сав материјал хрватске групе и били смо обоје на чисто један с другим те се нисам морао бојати да ће ми се преписивање писама и силна радозналост замерити.

Овде изнета српска писма понајвише су такве природе, која су због свог садржаја од цензуре заустављена (инхибирана) била. Таких писама је било у српској групи ванредно много, ну овде се нису могла сва покупити, јер нису дошла до мојих руку. Така писма су за историчара и политичара интересантна, јер их је писац писао, а да није могао помишљати на то, да ће му писмо под аустријску цензуру доћи; а баш така писма откривају психу српског народа. Остала писма, која нису инхибирана, од којих исто тако има доста примера овде, изнета су да се види како српски народ уопште пише, и она ће бити од вредности за књижевнике, филологе, социјологе, па и филозофе.

У свим тим писмима огледа се дух и душа српског народа, чије познавање стоји у интересу сваког радника на научном пољу, који се бави питањима културне садржине.
Будући пак, да тек компарација даје вредност стварима, то сам овде изнео на увид и неколико хрватских и словеначких писама, која смо у бечкој цензури по хрватски и словеначки политички менталитет карактеристичнима држали.

У овим писмима није изнето ни једно име кад би то писцу ма и најмање непријатно могло бити. Јер политичко схваћање пре и за време рата, могло се је променити после рата у променутим приликама, па не би било право да се по који писац извргне критици своје средине, ако му је међутим наступио у души преображај у прилог наше нове државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тако исто нису изнета ни имена код оних писама фамилијарног садржаја, где се ма и најмање претпоставило, да би то писца у његовим осећајима увредити могло.

Овде изнета писма сва су верно и тачно преписивана, без икакве преинаке, дословце онако, како их је поједини писац написао. Баш у томе и лежи оригиналност ових преписа, јер се из њих тачно види каквим дијалектом и каквом ортографијом пише народ појединих крајева и како је добро примењено правило Вука Караџића: пиши онако како говориш.

Да се види како је велика разлика између српских и немачких писама у погледу правописа, навешћу за познаваоца немачкога језика један пример:
„Got zum grus und Jesus zum Schlus O Liber Vreind Mateis ich Neme di Veter in di Hand um dir ein Bar zeilen zu Schreiben aber Mit draurihe Hertzen Weil ih So ung Liglich Bin Weil ir Mir Schreiben dud das Mein Liber Man der Mesch Johan gestorben ist aber Liber Liber Vreind Matei Sei doch so gut und Schreibet Wan das er gestorben ist und Wi Lang das er grang war und was im doh gefelt hat Weil ih habe doch kein Ruh Mer dag und Naht weil ih doh So draurich ver Lasen Bin Vom Meim Man und jetz Noh von Mein Liben Kind Vrantzel der ist auh gestorben und da kan Man Sih doh Schon dengen wi es ist und wi Schwer Weil der Man in Serbin Ligt und ein Kind im Seget*) ein Kind im wugava**) ein Kind in Sarbolsch und der Man in Serbin da kan ja keine Ruh Mer Haben Dag und Naht und Liber Mateis Sei doch So gut und Schreib wan das der Hantz gestorben ist und wo das er gestorben ist ob er Schbital gelen wer O Liber Mateis Neis kan ih dir Nicht Vil Schreiben als das ih Noh got Lob ge Sund Bin und jetzt Lossen wir dih reht Schön grisen und Kisen und ich Bite dih das du Balt zu rig Mir Schreiben Dust…”

Наравно, и код српских сељачких писама нема интерпункције, или, ако је има, онда се писац ограничи само на тачку. Да би се писма лакше читати могла, ја сам интерпункцију, где је фалила, допунио.

Срби су писали понајвише ћирилицом, али у много случајева, због забране ћирилице, или што су тако искуство имали, да им латиницом писано писмо пре стигне, или што су били у западним државама, - писали су и латиницом. Тачно према писмену, истим писменима је и препис направљен.

Сви крајеви Српства су ту заступани. Само једино из јужних крајева Србије, у границама 1913., нема ни једног писма, јер су маћедонска писма због њихове старе словенске ортографије улазила у „балканску” групу, са којом нисам имао никакве везе.

Др Владислав Пандуровић

*) Сегедин.
**) По свој прилици Вуковар.