Аутор: Дејан Микавица
Страна: 536
► Остали детаљи

"Политичко-територијална аутономија Срба окупљених у оквиру Карловачке митрополије, свој највећи успон доживела је проглашењем Српске Вовјодине у Сремским Карловцима (1848), а дефинитивни сумрак преостале, црквено-просветне аутономије уследио је њеним суспендовањем 1912. године.


У овом периоду су аутономију војвођанских Срба настојали сачувати не само црквени већ и световни либерално-демократски представници народа при чему су њену конзервативно-привилегијалну основу настојали преформулисати, у оквиру страначке политике на Угарском сабору, истицањем програма арондирања жупанија по националном критеријуму.


Српска Војводина је захваљујући њима сачувана не само као део историјског сећања већ и као засебна идеја државности пречанских Срба у Хабзбуршкој монархији и очувања њиховог националног идентитета у времену изразите, институционално осмишљене мађаризације, после преуређења државе на дуалистичким основама и усвајање закона који су се на аутономију односили, на Угарском сабору (1868)." – из Закључка