Аутор: Бруно Барили
Страна: 160
► Остали детаљи

Пошто Славна Порта није одговорила на онај исти допис, који су владе Бугарске, Грчке и Србије доставиле 3. септембра 1912. (…) Влада Њ. В. краља Србије увиђа, са великим жаљењем, неизбежност преласка на оружану снагу, приписујући Отоманској Влади одговорност за прекид дипломатских односа…”

Ограничавајући се на европско подручје и само на наше столеће, видимо да постоји читава колекција овакве, учтиве прозе; тим пре би требало оценити има ли неке повезаности између квалитета углађености и количине ефекта: између деликатности израза и крвавих призора. Иако није литераран, и колико год био инструментализован, ипак је и овај израз један од начина употребе писаног језика. Његова ватрена прозаичност својом бучном, заносном и урнебесном оштрином, не изазива ни најмању збуњеност оних који желе да тај језик користе само у сврху незаинтересоване изражајности.

Уводна белешка коју је писао министар за спољне послове Србије Ненадовић, датирана је 19. октобра 1912. Речи су, дакле, ,,на оружје”. И уз речи ,,на оружје”, прелазимо на другу категорију стварања, потиснуту циничним дипломатским парафразама и хиперболама - национал-тријумфалистичких усхићења ратних дописника.

Тако је, узимајући у обзир велики број придошлица на ратишта и њихову прецизност у описивању, као и објављивање чланака на првим страницама дневне штампе, могуће поверовати, да је у извесним тренуцима историје, управо ова проза најтраженија и најраширенија.

„Слушао сам о ратним догодовштинама као да се радило о неком прохујалом рату из прохујалих времена, о којем беше забавно говорити, али би било глупо због њега бити забринут. Ето, тако се нађох усред њега, запањен што нисам раније приметио да ћу и ја, пре или касније, бити неминовно умешан у њега.”

Ово су последње странице из Coscienza di Zeno (Зенова савест). Њега су физички блокирале аустријске главне базе по повратку из јутарње шетње, док је мислио на свакидашњу белу кафу и на своју супругу.
Изгледа да се нешто слично догодило човеку ,,од крви и меса” (личност ће постати тек касније): Бруну Барилију, тридесетдвогодишњем вишем дипломираном музичару. Година је 1912, цитираног октобра 12, почетак српско-турског рата.

Идући у Пожаревац, у посету жени, аутор, Барили, добио је задатак од Малагодија да пошаље по који допис за „Трибјун”; тако је било и 1914. када га је Амендола замолио да буде дописник за „Кориере дела сера”, бар онако, пробно.
(Opere di В. Barilli, vol. 2; Firence 1963. - белешка Енрико Фалки)