Autor: Marko Živković
Strana: 376
► Ostali detalji

Ova knjiga iznosi neke od priča koje su Srbi pričali sebi i drugima o samima sebi tokom jednog perioda koji se, avaj, najpreciznije daje odrediti kao "Miloševićeve godine". Pojedinačna poglavlja pokušavaju da raspletu niti tih priča i zatim ih spakuju u pakete polu-stabilnih molekula sačinjenih od narativnih i slikovnih čestica koje na okupu drži logika koju sam u njima razaznao. Subjekat ovih priča je ponešto bestelesni predeo srpskog imaginarijuma, ili nacionalnog sna, ali je tačka sa koje se taj predeo sagleda definitivno i konkretno beogradocentrična. Čestice i molekuli ovog imaginarijuma, njegova flora i fauna, sakupljeni su "botanizovanjem beogradskog asfalta". Prvo poglavlje, prema tome, uvodi u priču idiosinkratički izabrane urbane fragmente, jedan lični pogled na Beograd, glavni grad srpskog imaginarijuma.

Ova je knji­ga plod rat­nog pro­fi­ter­stva. Ka­da sam se 1989. upi­sao na dok­tor­ske stu­di­je iz an­tro­po­lo­gi­je na Či­ka­škom uni­ver­zi­te­tu, ni­je mi bi­lo ni na kraj pa­me­ti da ću se kao et­no­graf ba­vi­ti svo­jom sop­stve­nom ze­mljom. U Be­o­gra­du sam uz stu­di­je kli­nič­ke psi­ho­lo­gi­je učio ja­pan­ski jezik kod De­ja­na Ra­zi­ća po­čet­kom osam­de­se­tih godina, i na­me­ra mi je bi­la da se ba­vim Ja­pa­nom a ne Sr­bi­jom. U tre­nut­ku ka­da je iz­bio su­kob u Slo­ve­ni­ji, ja sam po­ha­đao in­ten­ziv­ni kurs ja­pan­skog na Mi­či­gen­skom uni­ver­zi­te­tu u En Ar­bo­ru, a dok je rat be­sneo u Bo­sni, ja sam bo­ra­vio u Jo­ko­ha­mi gde sam se škol­ske 1992/1993. godine pri­pre­mao za te­ren­sko is­tra­ži­va­nje. U po­re­đe­nju sa Ju­go­sla­vi­jom, Ja­pan je bio ze­mlja spo­ko­ja, sre­će i bla­go­sta­nja, i naža­lost, u tom tre­nut­ku, me­ni mno­go ma­nje an­tro­po­lo­ški za­ni­mlji­va od mo­je sop­stve­ne zemlje ko­ja se ras­pa­da­la u ra­tu. Ta­ko sam ne­gde na po­la bo­rav­ka u Ja­pa­nu od­lu­čio da se kao an­tro­po­log ba­vim Sr­bi­jom. Mo­je rat­no pro­fi­ter­stvo ogle­da­lo se u či­nje­ni­ci da ni­kad ni­sam mo­rao na­ro­či­to da se tru­dim da ob­ja­šnjavam za­što je za­ni­mlji­vo pro­u­ča­va­ti Sr­bi­ju – rat je, avaj, mo­ju ze­mlju uči­nio kraj­nje za­ni­mlji­vom za dru­štve­ne na­u­ke.