Када се говори о српској војсци, треба имати у виду да њени почеци сежу у време Првог српског устанка, када је настала у народу и из народа. Сваки мушкарац способан да носи оружје тада је постао војник. У потпуно аграрној земљи, сељаци су постали први борци а из исте класе израстао је и први командни кадар. Без обзира на нагли напредак земље током деветнаестог века, главна карактеристика официрског кадра била је то што је већином потицао из руралних крајева. У патријархалној средини, официр се поштовао као рођени отац, дисциплина и субординација прихватане су као нешто потпуно природно. Велики значај у ланцу командовања имао је и резервни официрски кадар. Резервни официри још су боље разумевали менталитет и потребе својих војника јер су и у миру радили и живели са њима и међу њима.
Како би се боље разумео подвиг ове, по бројности мале, али по јунаштву велике војске, можда је најбоље погледати шта су о њој рекли савременици.
Џавид-паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном Цариграду јавља:
„Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала.”
„Српска војска прва је и најславнија војска у Европи. После борбе која је трајала свега пола часа, Срби су уништили моју дивизију. Моји батаљони били су потпуно збрисани ужасном српском ватром”, гласиле су речи мађарског маршала Јозефа Хабзбуршког.