Аутор: протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић
Страна: 255
► Остали детаљи

Православно богословље у новије време, уз друге битне области живог црквено-богословског предања, све више се развија у области богослужења – литургичке праксе и теологије. Јвљају се бројни новији радови из Литургике, пишу их млађи богослови литургичари, који изучавају богато наслеђе богослужења Цркве Христа Богочовека и Спаситеља и изнова промишљају православно литургијско богословље. Притом то чине у тесној повезаности са свеобухватном Христологијом и Еклисиологијом…


Студије из литургијске теологије и праксе код Срба, Врњци-Требиње, 2012

Издају: Епархија Жичка, Духовни центар Св. Владике Николаја Жичког, Братство Светог Симеона Мироточивог, Манастир Тврдош.

Рецензенти: проф. др Атанасије Јевтић, Епископ умировљени херцеговачки; проф. др Предраг Пузовић, протојереј-ставрофор; доц. др Давид Перовић, Епископ крушевачки; проф. др Гордана Јовановић

Првославно богословље у новије време, уз друге битне области живог црквено-богословског предања, све више се развија и у области богослужења-литургичке праксе и теологије. Јављају се бројни новији радови из Литургике, пишу их млађи богослови литургичари, који изучавају богато наслеђе богослужења Цркве Христа Богочовека и Спаситеља и изнова промишљају православно литургијско богословље. Притом то чине у тесној повезаности са свеобухватном Христологијом и Еклисиологијом. Литургијска проучавања и студије, уз издавања оригиналних и преводе на савремени језик старих литургијских и литургичких текстова, темељни радови из Литургике и литургијског богословља – све је то у новије време доказ ослобађања од времена и околности познатог „западног ропства“, тј. од схоластичко-рационалистичких утицаја на школско богословље, а понегде и у понечему и на богослужбену праксу, током векова робовања Православних народа. И то је, уз остале области богословља, доказ да се и у овој теолошкој струци доживљава неопатристички препород у православним црквеним срединама, у богослужбеним заједницама и, такође, у богословским школама. Тиме се, разумљиво, потстиче и подржава благословена обнова црквеног литургијског живота, као што, и обратно, дејство богослужбене, евхаристијске обнове црквеног живота и мисли, бива плодотворно за обнову дотадашњег махом „школског“ богословља о богослужењу и нарочито о Божанској Литургији.

Ова се благотворна појава, свакако под дејством животворечег Духа, Утешитеља Цркве, у нашем веку све више запажа широм васељенског Православља, како у матичним земљама Православних Цркавâ, тако и у Дијаспори. Бројни млађи учени богослови и у нашој Српској Цркви изучавају и поново промишљају древно и новије литургијско богатство, и из тог проучавања све чешће објављују радове који проучавају и издају сачувано рукописно наслеђа наших Цркавâ, Манастирâ и библиотека. Овим се, како је говорио о. Александар Шмеман, познати литург и литургичар из друге половине 20. века, пројављује у богослужбеној пракси и литургијском богословљу Православне Цркве узајмна тесна повезаност и прожимање двеју међусобно условљених елемената живота Цркве: Православног богословљења и богослужења (називаних од њега латинским називом
леx оренди и леx цреденди). Познато је, иначе, како је то лично сведочио Свети Јован Кронштатски, а после њега и Свети Јустин Нови и о. Георгије Флоровски: да се православно богословље најбоље учи у богослужењу: за певницом и у служењу жртвенику Христа, Великог Архијереја и Првог Богослова, у Цркви сабраног и саборног народа Божијег. Тако бива у пракси и „теорији“ остваривана истинска словесна служба Богу Слову и човекоспасоносно и космосотирион свештенодејствовање Јеванђеља Божијег у свету и историји.

Један од млађих трудбеника на пољу литургијске праксе и мисли код нас је и протојереј Владимир Вукашиновић, свештенослужитељ Цркве Ружице у Београду и доцент на Православом Богословском факултету Београдског универзитета. Запажени су његови досадашњи радови: књиге, студије и расправе из области Литургике и Црквене уметности, или, како се то данас каже, бављење теологијом Литургијског простора и Црквено-литургијског времена. Пред читаоцима је најновији зборник његових радова, насталих последњих година, од којих су неки већ били публиковани, а други се овде објављују први пут. Прва четири рада се баве проучавањем српских литургијских рукописа и представљају важан допринос упознавању српске литургијске теологије и праксе од 13. до 16. века. Литургијски живот Срба у 13. веку у првом раду овог зборника реконструисан је на основу четири стара српска литургијска рукописа, који се чувају у Манастиру Хиландару и библиотечким збиркама Русије, и епиграфског материјала литургијских свитака. Резултати ауторових истраживања показују да су тада у животу Српске Архиепископије већ сапостојале две јаке богослужбене традиције, иако до коначног увођења Јерусалимског типика у њено богослужење још увек није било дошло. Обрађени рукописи показују велики број локалних богослужбених карактеристика и архаичних богослужбених елемената, који се код Срба јављају у временима када су на другим местима већ давно били потиснути новијом праксом. Упркос малобројности изворâ, аутор на основу њихове анализе показује постојање префилотејевских литургијских структура на територији која се налазила под јурисдикцијом Српских Архиепископâ.

Чланци 2. и 5. баве се периодом 16. и 17. века, тј. временом када је богослужбена пракса код Срба почела потпадати под утицај црквених књига штампаних у Русији и Малорусији, [1] које су, од краја 17. и током 18. и 19. века, отуда доношене и улазиле у употребу у српским срединама, понајвише у пределима Карловачке Митрополије, а одатле постепено и у друге српске области. [2] Ове „руске књиге“, прихватане по нужди, али и под непромишљеном идејом да долазе из „мајке Русије“, потискивале су дотадашњу српску богослужбену праксу, наслеђену из Православне Византије, која нам је вековима долазила из Светосавинског јерусалимског, Студитског цариградског и бројних Светогорских манастира. Дакле, из Светих Места и Светих Обитељи, у којима се учио и Равноапостолни и Светим Оцима сапрестолни Сава, Први Архиепископ и Просветитељ Српских и Поморских земаља. Цркве и манастири по Српским областима употребљавале су за богослужење старословенске и старосрпске рукописе, писане најчешће у Хиландару, и онда преписиване и умножаване по нашим манастирима и црквама. У већим манастирима српским (Пећ, Дечани, Св. Тројица код Пљеваља, Крушедол, Крка, Патријаршијски музеј и библиотека, Народна и Универзитетска библиотека), Божјим Промислом је и до данас сачуван приличан број тих литургијских рукописа и они су све чешће предмет стручног проучавања и објављивања, и аутор овог зборника је један од трудбеника на том драгоценом послу. Нажалост, многи су наши рукописи на разне начине уништени: непријатељским ратним и пљачкашким походима, бомбардовањима хитлеровским и нато-овским, пожарима (случајним или подметнутим, као онај шиптарски у Пећској Патријаршији у Недељу Православља 1981.г.), а нестајали су и рукама појединих западних и наших књигословаца и књиготрговаца (Шафарик, Гиљфердинг, Вук Караџић…) – одношени или откупљивани будзашто, па их данас с муком налазимо по библиотекама Запада (без изгледа да их једног дана видимо враћене у матичне цркве и манастире). [3] Са ових наших рукописа, крајем 15. и почетком 16. века, штампане су прве наше Србуље, богослужбене књиге са Литургијама и Светим Тајнама, то јест први штампани Служабници и Молитвослови (=Требници), од којих ће читалац неке наћи описане и проучене у овом зборнику о. Вукашиновића. Током 18. и 19. века дошло је до крупних промена у литургијском животу Српске Цркве. Ове литургијске новине међу Србе су пристигле из Мале и Велике Русије кроз богослужбене књиге и теологе који су их овде доносили. Аутор у овом зборнику показује путеве ширења руског утицаја, конкретне примере литургијских промена, али и корене руске литургијске теологије и праксе 17. века – латинизовану богослужбену литературу римских и венецијанских грчких штампаних Служебника. На тај начин се дâ видети да је русификација српског богослужења, уствари, тек канал продирања ширих теолошких промена које су Православље потресале у том времену.

У 3. чланку обрађен је доскоро мало познат рукопис, Детлачки Требник, који се данас налази у рукописној збирци Патријаршијске библиотеке у Београду. То је једна од српских богослужбених књига које су преписиване након појаве првих штампаних издања наших литургијских књига. Установивши да су као предлошци овом зборнику послужиле богослужбене књиге милешевске и горажданске штампарије, аутор покушава да објасни која је логика навела преписивача и редактора да неке важне службе и обреде изостави из свог рукописа. Посебна пажња посвећена је специфичностима појединих обреда – Свете Тајне брака и Опела лаика, и њиховим богослужбеним карактеристикама.

У раду бр. 4 аутор анализира литургијске рукописе Манастира Високи Дечани који садрже текст Литургије Пређеосвећених Дарова. Установио је да они припадају двема редакцијским групама, већој – атонској редакцији финалног типа, и мањој – тзв. мешаних редакција. Рукописи атонске редакције финалнога типа, показало се у овом раду, послужили су као основа за прве српске штампане Служабнике. У њима је могуће пратити ток литургијских промена који је у 14. веку постепено ушао у праксу Православне Цркве грчког и словенских језичких подручја. Сачувавши делимично древније елементе литургијског предања, ови рукописи својим главним током показују да је Српска Црква у том времену била активно укључена у динамичке и стваралачке процесе литургијске обнове и настанка основе поретка богослужења какав и данас у њој постоји. Даље у овом зборнику два чланка су посвећена преводима Светих Литургија на српски језик. У првом чланку, о преводу Божанских Литургија од Св. Оца Јустина, анализира се процес настајања превода богослужбених текстова на основу Јустинове, јасно дефинисане, литургијске теологије. Пошавши од чињенице да је, за Оца Јустина, Света Литургија истовремено примарни извор богословља и духовног живота, аутор објашњава његово инсистирање на значају говорног језика на коме се она служи, и доследно поштовање унутрашње свештене логике Словесне службе. Преводећи свете текстове, Свети Ава је исте истовремено кориговао и исправљао, на основу предањских извора и споменика дијахронијски и синхронијски третираних.

Следећа два рада аутор је посветио двојици заслужних литургијских трудбеника: проти Лазару Мирковићу и његовом раду на пољу историје Црквене уметности, и Епископу жичком Хризостому као неуморном издавачу богослужбених књига наше Цркве. У овом другом тексту дат је приказ целокупног литургијског издаваштва Епископа жичког Хризостома. Уједно је указано на основне богословске и редакторске принципе којима се он руководио у свом раду. Показан је и његов значај за формирање и развој литургијског препорода, који се почео одвијати у Српској Цркви током последње четвртине 20. столећа. Како је проповедништво и конкретно катихизација саставни део пастриско-литургијског служења у Цркви, аутор овог зборника се и раније, и сада у овој збирци радова, огледао и на тој теми, и то је претпоследњи чланак овог зборника, у којем пише о Катихизису Епископа Кирила Живковића, најмлађем српском Катихизису 18. века, који није настао на територији Аустрије, него у Далмацији, која је тада била под управом Млетачке републике. Епископ Кирил није похађао нити завршио Кијевску Духовну академију, као остали писци тадашњих Катихизиса, тачније речено, он није имао никакве формалне богословске припреме у времену када је писао Катихизис. Кирило се богословљу учио у класичном амбијенту византијско-српског средњевековља – манастирском храму, библиотеци и својој келији. То му је управо омогућило да напише Катихизис најближи предањском православном богословљу. Иако у њему нема строге Рајићеве систематичности, бритких и тешко одбрањивих полемичких увида ученог Дионисија Новаковића, савршено овладане схоластичке методологије Крижановског – овај се Катихизис ипак оглашава дубоко предањским а истовремено свежим и савременим тоном, у чему је његова основна величина.

Последњи текст у зборнику је једна беседа-предавање протојереја Вукашиновића о Библији и Литургији, која и по своме садржају и усмерењу (јер наглашава повезаност Св. Писма и Литургије, и самим тим Проповеди и Св. Евхаристије), такође доприноси изворној обнови богослужбеног живота и Православне Цркве и библијско-литургијске мисли.

Све у свему, овим кратким прословом указујемо читаоцима, православним верницима и нарочито младим богословима и студентима теологије, да, читајући ову књигу, имају шта да црпе из духовне ризнице „православног богатства богословља“ (како стоји у једној Божићној стихири), те да, уз остало, и овим путем усходе степенима узласка и уласка у Велики Дом Божји, који је Црква Бога Живога, у Тројици Јављенога и Слављенога, у којој се доживљава и заједничари „са свима Светима“ Велика Тајна Побожности (1. Тим. 3,15-16).

Пред Васкрс, 2012. +Епископ Атанасије,
Светосавска Херцеговина

Напомене:
1) Што се тиче руских и малоруских утицаја, аутор је у 2. чланку установио да, поред до сада познатих каснијих канала продирања Тропара трећег часа у богослужбену праксу Српске Цркве, од краја 17. века, нашао, међу рукописима Пећске Патријаршије, један нешто ранији, који иначе потиче из рукописне традиције Влашке Цркве, који као да указује да је продор те новонастале праксе бивао понегде и раније.
2) Пре тога је о. Вукашиновић такође радио на томе – в. његов докторски рад: „Српско барокно богословље: Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XВИИИ века“, Београд 2008, и допуњено издање 2010.
3) У Епископском битовању нашем у Банатској Епархији, 1991-92.г., враћено нам је из Немачке у Вршац (дај Боже без задњих намера) Ватинско Јевенђеље, из 15. века, однето од немачке војске 1941. године. Покушај добијања електронског снимка рукописног Служабника Житомислићког из 1705.г. из Бритиш Музеја није нам до данас успео.