Аутор: превод Антонина Павелић
Страна: 435
► Остали детаљи

Бог је Отац који свагда чека своју залуталу децу да му се јаве да би их примио у загрљај и привио уз Себе, да више никад не оду у земљу далеку, у којој се живи без Хлеба живота и Воде љубави. И који су Божји пастири, постају оци залуталој деци Његовој, и уче их и лече да би им отворили путеве са којих се не може скренути у беспуће.

Књига очинских поука старца Јефрема Филотејског није обична књига, која понавља, без жежене и нежне жудње за Распетим и Васкрслим, већ научено, што су многи рекли, а многи пречули. То је књига човека који је родио на стотине и хиљаде послушне духовне деце широм света, и који је у безбожној безљудици Америке подигао двадесетак манастира, у којима се спасавају монаси и монахиње свих народа и раса, уједињени у правоверју и правоживљу.

Старац Јефрем је показао да бити отац значи у мукама духовна чеда рађати, али и радовати се радошћу неисказаном кад се духовна чеда врате Оцу који је на небесима.

Садржај

УВОД
ПРОЛОГ - ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС, митрополит Нафпактоса и Светог Власија

* * * * * *
О СПАСЕЊУ ДУШ Е И РАЈУ О ПАТЊИ, БОЛУ И ТРУДУ О БОЛЕСТИ
О ГРЕХУ, ПОКАЈАЊУ, ПЛАЧ У ПО БОГУ И СУЗАМА О ИСПОВЕСТИ И ДУХОВНОМ ОБРАЧУНУ
О МОНАШТВУ, ДЕВСТВЕНОСТИ И Ч ИСТОТ И О СВЕТУ И ПОРОДИЦИ
О ПОСЛУШАЊУ, НЕПОСЛУШНОСТИ И ОДСЕЦАЊУ САМОВОЉЕ
ПРВО СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
ДРУГО СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
ТРЕЋЕ СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
О ВЕРИ, ПОШТОВАЊУ И ЉУБАВИ ПРЕМА СТАРЦУ СЛОВО О САВЕСТИ И ПОСЛУШАЊУ
О СМРТИ, ПАКЛУ И СУДУ О СТРАСТИМА
О ТЕЛЕСНОМ И НЕВИДЉИВОМ РАТУ СА ДЕМОНИМА
О ГНЕВУ
О РАТУ СА ДЕМОНИМА О ДУХОВНОЈ БОРБИ
О НЕМАРУ И БОЈАЖЉИВОСТИ
О ПРИСИЉАВАЊУ, ОД ВАЖНОСТИ И САМООДРИЦАЊУ
О ОСУЂИВАЊУ
О БЕЗМОЛВИЈУ, ПРАЗНОСЛОВЉУ И ОДВАЖНОСТИ
О ГОРДОСТИ, САМОПРЕКОРУ И СМИРЕЊУ О ЉУБАВИ ПРЕМА БРАЋИ И ПРАШТАЊУ
О ИСКУШЕЊИМА
О ВЕРИ, НАДИ И ТРПЉЕЊУ
О ПОМИСЛИМА, МАШТАЊИМА И РАСЕЈАНОСТИ О ТРЕЗВЕНОУМЉУ
О УМНОЈ И СРДАЧНОЈ МОЛИТВИ
О ТРЕЗВЕНОУМЉУ И УМНОС РДАЧНОЈ МОЛИТВИ


О МОЛИТВИ
О П Р А К Т ИЧ Н ОМ МЕТОДУ УМНЕ МОЛИТВЕ О МОЛИТВИ (О ПУТУ НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ)
СВЕТООТАЧКИ САВЕТИ О МОЛИТВИ АНТОЛОГИЈСКЕ МИСЛИ О МОЛИТВИ О СОЗЕРЦАЊУ
О ЉУБАВИ И СМИРЕЊУ БОЖИЈЕМ , О БЛАГОДАТИ И СТРАХУ БОЖИЈЕМ
О БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ И БОЖАНСТВЕНОМ ПРИЧЕШЋУ О УПОКОЈЕНИМА
УВОД

Пре неколико година почели смо да сакупљамо писма нашег многопоштованог старца Јефрема, упућена његовим духовним чедима - монасима, монахињама и мирјанима, који су нам их на наш захтев ревносно уступили. Из тих писама издвојили смо одломке који се односе на духовна питања. Распоредили смо те одломке по одреĎеним темама и на тај начин добили десет приручника, од којих је сваки садрţао ставове, мишљења, савете и, уопштено говорећи, све оно што богопросветљени духовни отац моţе да понуди својим чедима. Ти списи су плод његовог вишегодишњег труда да практично оствари све оно што су нам свети Оци предали као духовно наслеĎе (в. 1. Тим. 1;14).
Ови приручници били су подељени врло ограниченом броју његових духовних чеда као помоћ у њиховој духовној борби. Следећи њихове савете и охрабрења, прихватили смо да објавимо ову књигу, комбинујући ове приручнике и додајући им извесне одломке из Старчевих омилија. Како се у грчком издању налази неколико одломака који само понављају идеје израţене више пута у самом тексту, они су, уз Старчев благослов, изостављени у овом преводу. Молимо се да сви, који читају ову књигу у доброј намери и са побоţном ревношћу, наĎу у њој душевну корист и да се са уţивањем напоје духовном водом нашег многопоштованог Старца.

Дуţност нам је да се захвалимо свима који су на различите начине допринели комплетирању овог издања, и молимо се да их Бог обилато награди.
Ова књига је посвећена свима онима што корачају уским и тешким путем који води у вечни ţивот.
Оци Светог манастира Филотеја
ПРОЛОГ - ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС, митрополит Нафпактоса и Светог Власија

Веома сам почаствован што ме многопоштовани архимандрит Пајсије, игуман Грчког православног манастира светог Антонија, замолио да напишем пролог за ову књигу Старца и Оца овог манастира, архимандрита Јефрема, некадашњег игумана манастира Филотеја на Светој Гори. Благодарим Богу што је ова књига преведена и на енглески језик, јер верујем да ће дати другачију перспективу онима који чезну за препородом у Христу и желе да превазиђу велике проблеме који муче савременог човека: смрт и дуализам измећу насладе и бола.

У прошлости сам се сусрео са старцем Јефремом и у ситуацији сам да схватим вредност његових речи. Током шездесетих година, док сам био студент Богословске школе у Солуну, чуо сам за изузетног монаха који је као исихаста ţивео у Новом скиту на Светој Гори и бавио се умном молитвом. У то време силно сам чезнуо да се упознам са овим Старцем. Отишао сам да га видим у његовој испосници у Новом скиту. Стрпљиво сам чекао да га сретнем, јер се одмарао након свеноћног бдења проведеног у умној молитви и окончаног боţанственом Литургијом. После неколико сати, сусрео сам старца Јефрема и добро сам запамтио слатке речи које су изговорила његова уста. Тад сам по први пут чуо реч коју ће често понављати: "αδολεζτφ", односно "вежбати" или "упражњавати." Схватио сам да је испред мене јеромонах који је непрестано био заокупљен Богом и који је незасито жудео за обиљем божанске благодати.
Касније сам га поново сусрео на Светој Гори, где је био игуман светог манастира Филотеја. Посетио сам га заједно с једном групом млађих људи, и поново сам стекао исти утисак. Његове речи биле су умилне, слатке, продорне, откровењске, прозорљиве, обнављајуће и исцељујуће, изведене из светоотачке мудрости. Била је то иста она особа коју ћете сусрести у књизи Савети са Свете Горе (односно у књизи Оĉинске поуке, како се зове у грчком издању), јер она садржи речи преиспуњене благодаћу, речи духовног оца упућене његовим духовним чедима. Поуздано знамо да је духовни отац неко ко препорађа духовна чеда, ко их изводи из вртлога страсти и води ка слободи славе деце Божије (в. Рим.8;21), односно неко ко њиховом животу даје другачији смисао и перспективу.

Као неко кога се добро сећам из времена своје младости и кога сам сусрео на страницама ове књиге, отац Јефрем је истински учитељ духовног живота и поуздан водич за хришћанско путовање према препорођењу, будући да је и сам био поучен божанском и да га је опитно доживео. Због тога су његове речи и биле пуне благодати и истине (Јн. 1;14). У његовом случају може се применити изрека светог Јована Синајског, писца чувене Лествице: "Истински учитељ је онај који је примио духовну таблицу знања коју је Бог исписао Својим прстом, односно дејствовањем просветљења, и неко коме више нису потребне остале књиге."

Садржај ове књиге у складу је са исихастичким начином живота, који је опет у супротности с рационализмом и сензуализмом. Врло добро знамо да је исихија (безмолвије, молитвено тиховање) апостолски и светоотачки начин живота. Другим речима, то је уистину живот каквом је учио Христос и каквим су живели апостоли и свети Оци Цркве. Такав живот је предуслов за пророчку, апостолску, мученичку и подвижничку благодат. Умно (ноетичко) безмолвије (тиховање, исихија), у својој истински антрополошкој димензији, представља основу богословља и темељ свих догми хришћанске вере.

Свети Оци су одогматили да је Христос савршени Бог и савршени човек, да је у Његовој личности божанска природа сједињена са људском природом "несмешиво, непроменљиво, недељиво и нераздвојно", да је Христос један од Тројице. Они су развили сва христолошка и тринитарна учења управо због тога што су поседовали лични опит ове истине, односно видели су славу Божанства у људској природи Логоса. Ово егзистенцијално знање било је плод и резултат умног тиховања (ноетичког исихазма). Најпре долази пракса (делање) која подразумева очишћење срца, а за њом следи теорија (созерцање), које подразумева просветљење и обожење.

Сабор који је одржан у време светог Григорија Паламе (и има све карактеристике Васељенског сабора) с тачке гледишта постављања догме о истинском путу и истинском методу који се моţе и мора користити да би се достигло боговиђење представља, у суштини, камен темељац свих Васељенских сабора. Другим речима, оци-боговидиоци су они који Сабор чине васељенским и православним. Оно што је забележено у Синодалном (Саборском) томосу из 1347. године веома је карактеристично: "Овим овде објављујемо да су горепоменути најпоштованији јеромонах Григорије Палама и монаси сагласни с њим... најверодостојнији бранитељи, прваци и помоћници Цркве и Православне вере" и свакога ко говори против Григорија Паламе и монаха који су уз њега "предајемо истом суду одлучења (изопштења), било да је свештеник или мирјанин." Другим речима, овај Сабор изопштава (одлучује) свакога ко пориче православни исихазам, и ко год не разуме исихастички живот, показује да не разуме ни духовно устројство Цркве.

Према томе, богословље које није повезано са исихазмом у православном значењу те речи, богословље које није плод православног умног безмолвија (ноетичког исихазма) и које не води ка њему, које не може исцелити и које не види божанско, представља световно, интелектуалистичко богословље створено разумом, што значи да човеку апсолутно ништа не може да понуди. Боље речено, такво богословље ствара само још више невоља и пометње. Према надахнутим речима боговидиоца, светог Григорија Паламе, православно умно безмолвије (ноетички исихазам) је "истинско делање (пракса), предворје созерцања (теорије) или боговићења, једноставније речено, оно је једини доказ да је душа уистину исцељена."

У ситуацији сам да знам да су следећа поглавља изданак и плод послушања и умног безмолвија, исход божанског успона, и да су то, сасвим поуздано, речи које долазе из очинског срца, речи које човеку помажу да буде исцељен у атмосфери духовне љубави. То су текстови који ће читаоца надахнути вером и надом. Они духовном животу дају другу димензију и отварају нове хоризонте, помажући му да превазиђе страшни дуализам измећу задовољства и бола. Они представљају другачији језик, различит од језика интелектуалног и академског богословља, богословља које делује или унутар граница рационалног мишљења или унутар оквира духовне празнине и бескичменог социјалног ангажмана. Његове речи подстичу срце на молитву, управо зато што и происходе из молитве.

Добро је позната чињеница да човек, када је искрен, када уистину воли и када је окусио дар доброте Божије, делотворније помаже ближњима чак и ако је његово изражавање оскудно, чинећи то много боље него онај ко употребљава биране речи и одмерене богословске изразе. Ово се дешава стога што је једна ствар доћи до шумског извора хладне и свеже воде која ће угасити човекову жеђ, а друга нацртати прекрасан извор у којем, међутим, нема воде, и који не може угасити жеђ, или пак наћи извор који је веома леп али неприкладан за гашење жеђи, будући да је његова вода загађена и прљава.

Значајно је да се духовне речи ове књиге, проистекле из светогорских тиховања и бдења, сада представљају у Америци где, с једне стране, преовлађује атмосфера великог разочарења у рационализам и сензуализам, док се с друге запажа трагање за веродостојним животом које превазилази ватиканизовану еклисиологију, академско и интелектуалистичко богословље, протестанствујућу социологију и етику, духовно празну и варљиву медитацију, атеистички социјални ангажман и сл. Верујем да ће ова књига бити од велике помоћи онима који теже да у свом личном животу, сразмерно уложеном напору, окусе истински библијску и светоотачку храну, која даје смисао људском животу и представља истински хлеб живота.

Према речима светог Симеона Новог Богослова, папа-Јефрем је "примио пламен" и разделио га многим светогорским монасима а затим и Цркви у Америци, где постоји велика потреба за њим. Захваљујући енглеском издању ове књиге, проширићемо тај пламен на све оне који трагају за истински православним животом.
30. октобар 1998,
на дан Светих апостола Клеопе и Артемија