Аутор: Георгије Крусталакис
Страна: 120
► Остали детаљи

Старац Порфирије - духовни отац и педагог

"Увек се молим да моја духовна деца
заволе Бога, Који је све,
да нас Он удостоји да уђемо
у Његову несаздану земаљску Цркву.
Јер, одавде треба да кренемо."

Јеромонах Порфирије
(из његовог духовног завештања)

Кад се први пут нађеш пред старцем Порфиријем, који седи на кревету у својој малој келији, имаш утисак да живиш у неком другом свету. Духом се селиш у прадавна времена старозаветних пророка; налазиш се у атмосфери мира и спокоја. На ум ти долазе догађаји и призори описани у житију светог Антонија. Пред собом би видео лик једног библијског старца, једног мудраца по искуству, благословеног даром "духовног очинства".

Старац Порфирије је био истински духовни Отац, који је достигао до висина духовности - због тога је и могао да делује као педагог и саветник. Педагогија коју је примењивао, утемељена на деловању духовног очинства, јесте педагогија Отаца Цркве, која је до данашњих дана сачувана кроз исихастичко и филокалијско црквено Предање.

Честити Старац је заиста представљао образац духовног Оца и педагога. Његов педагошки рад је био последица благодатног дара Светога Духа. Због тога је и био тајанствен, и није потицао из "човечанске науке", него је био вођен силом "мудрости унутарњег учитеља".

Таквом мистичном педагогијом Старац је поучавао, водио, саветовао духовну децу, младе, а пре свега родитеље. Поучавао је не само речју, него и ћутањем; много пута само својим присуством. Није прибегавао апстрактним моралним начелима; махом је поучавао у оквирима неког дубоког међуличносног односа.

Као што смо рекли, честити Старац је још од своје ране младости, благодаћу Божјом, у свести људи био познат као духовни Отац са даром расуђивања. Отуда је био у стању да им помогне на разне начине и користећи се разним средствима. Пажљиво, стрпљиво и саосећајно је слушао о њиховим проблемима. Био је пријемчив за њихове патње. На разноврсна питања одговарао је уз доброту и благонаклоност. Душевно је тешио, подстицао и подржавао малодушне. Није му сметало узнемиравајуће присуство, индискретност и нападност поједине духовне деце. Језик којим је говорио, није био површни језик општења - био је непосредан и суштински поучан језик најдубљег општења душа.

Преподобни Старац је био чедан, а самим тим је поседовао "душу која види" (Евагрије), која га је водила ка истинском самопознању. Истовремено, међутим, давала му је могућност да сагледа и да разуме помисли другога - онога који је био његово духовно чедо и који му је прибегао тражећи савет и поуку. Тако, "видећи и прозирући оно што је у срцу" (Климент Александријски, Педагог, 9,3), Старац је читао душу као што би читао књигу.

Док посматра свог саговорника, чинило се да његов поглед продире у дубину његове душе, да досеже до најскривенијих кутака његовог бића, и да пред њим ништа не може остати скривено. Саговорник је, ипак, том приликом осећао нарочито усхићење, унутарњи мир и неописиву радост.

Но, оно што је привлачило саговорника није била Старчева поучна и утешна реч, него "богољубиво" држање и сладост његовог присуства, који су очаравали. Пошто је, дакле, отац Порфирије првенствено био човек љубави, био је преиспуњен божанском љубављу, којом је зрачио на све око себе. Саговорник је могао да осети њено зрачење - постајао је прималац безграничне божанске љубави. Тада као да није постојао околни свет, као да нису постојали други људи. Тог тренутка - какав човечанска свест до тада није познавала - као да је престао живот и време, као да је нестало сећање на патњу и смрт. Старчев саговорник је овде и сада доживљавао јединственост тог духовног сусрета. Као да је, на неки начин, постајао искључиви поседник љубави коју је "његов Отац" показивао према његовој личности.

Унутар такве атмосфере, часни Старац је успостављао дијагнозу, исцељивао и утешавао. Обично је полазио од конкретног проблема који је заокупљао његовог саговорника, односно од видљивог узрока проблема. Ишао је, међутим, и даље, и доспевао до основног полазишта, то јест до узрока одређеног понашања.

Својом способношћу постављања дијагнозе, Старац је успевао да расветли истинску подлогу својеобразног понашања, или неког греха. Настојао је да установи да ли је његово духовно дете вољно да се покаје, да открије динамику његовог подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост и, коначно, да сагледа патологију његовог личног или породичног живота.

После првог приступа одређеном проблему, увек подстицан унутарњим божанским надахнућем Светога Духа, Који је говорио из њега (Мат. 10,20), старац Порфирије је истраживао читаво животно поље свог саговорника. Тада би често говорио о сасвим личним питањима "свог духовног чеда" и откривао скривене стране или чак непознате појединости његовог живота. То је било довољно! Од тог тренутка па надаље, духовно дете му се у потпуности предавало. Дословно и безгранично се предавало свом духовном Оцу! Његова душа је остајала откључана.

То отварање душа било је последица Старчеве непрекидне молитве. Отварање би пригрлило молитву, а молитва је олакшавала отварање. Тако су се душе стално претварале у жедну земљу, спремну да у своје крило прими семе и да донесе плода.

Тада је Старац изабирао онај метод саветовања и вођења који је одговарао потребама конкретне личности.

У свом пастирском деловању Старац је примењивао начело "индивидуалног односа" - сваког човека је посматрао као апсолутну вредност, као јединствену и непоновљиву личност. Разумевао је и поштовао посебност карактера сваког појединца, као и његову личну слободу. Тако је овај божанствени педагог посматрао сваки проблем одвојено, у складу са његовом посебношћу. Никада два човека није саветовао на истоветан начин. Био је у стању да десеторици људи који су од њега тражили савет по истом питању, пружи десет различитих одговора.

Свога ближњега, отац Порфирије је прихватао онаквог какав је - са његовим слабостима и са особеношћу његовог понашања. Никада није настојао да га смести у калупе. Није га занимао спољашњи изглед људи, и то нарочито младих, и није реаговао одбојно или негативно на њихову спољашњу ексцентричност или изазовност. Посматрао је најдубље слојеве њихове душе, односно полазишта и узроке њиховог понашања, јер је знао да ће човекова спољашњост бити доведена у ред онда када буде доведена у ред и његова унутрашњост.

У својим поукама Старац је увек избегавао крајности и претеривања јер, како је сам веровао, оне не доприносе духовном напретку и емотивном сазревању младог човека. Напротив, прибегавао је умерености, бескрајној љубави, непосредности и ћутању, који човекову душу доводе "до излечења и до целомудрености".

Један пар благочестивих родитеља, отац инжењер и мајка педагог, посети Старца да би се са њим посаветовали о свом детету, које је пролазило кроз кризни период пубертета.
- Старче - рекоше му - дечко је већ порастао. Имамо страховите проблеме. Остаје до касно ноћу... не слуша нас... својевољан је и креће се у рђавом друштву.
Мудри духовник им на то одговори:
- У овом периоду боље је да ћутите. Прикријте своје "благочешће". Немојте га изазивати. Овог трена ви сте "добро одевени", на своме месту, док је он "пропалица", "одрпанац". Тај ваш "честити" изглед га одбија и изазива.

Преподобни Старац је веровао да је најзначајнија подршка и помоћ коју можеш пружити другом човеку садржана у следећем: да га саслушаш кад хоће да ти говори о својим потребама, кад жели да искаже своју муку, кад пожели да се са њим дружиш како не би осећао пагубну усамљеност и друштвену одбаченост, која сатире личност. Брижан очински загрљај преподобног Старца био је увек отворен за сваког паћеника, за свакога ко је душевно исцрпљен, ко је био у опасности да пропадне. Тако су духовни отац и његово чедо представљали јединство бића, јединство срца која су куцала у истом ритму, која су заједно боловала и болују, која заједно пате и очекују бољитак.

Но, старац Порфирије није био саветник и педагог само појединачних младих људи - био је, истовремено, духовник и путеводитељ ширих народних група. Путовао је и посећивао најзабаченија сеоца када је, уз помоћ благодати Божије, знао да њихови житељи имају потребу за откривењем и виђењем присуства Божијег у њиховом животу. Тако је, на свој нарочити начин, својом животном педагогијом разбуђивао душе простих људи у сеоским срединама, које су сиромашне духовним искуством. Својим речима, а пре свега уз помоћ својих благодатних дарова, чинио их је заједничарима тајни божанске благодати; откривао је Бога у њиховим скромним, сиротињским животима.

Јуна 1986. године, у поучном разговору забележеном на магнетофонској траци, старац Порфирије - уз живост описа која га је одликовала - описује одређене мисионарске случајеве и потресне догађаје који су се дешавали четрдесетак година раније.

"Једног јутра", прича он, "пођем у своју цркву. Но, она беше закључана - црквењак још не беше откључао. У близини се налазила продавница млека, те ја пођем тамо и седнем да сачекам да се црквењак појави. У то доба дана продавница млека је била празна. Ја седнем за исти сто са продавцем, који се звао Атанасије Брациос. Једног трена, у радњу уђе неки купац и затражи млека. У часу док га је Атанасије послуживао млеком, мени се учини да је он врло забринут. Кад се вратио за сто, рекох му:
- Атанасије, видим да си врло забринут.
- Заиста сам врло забринут - рече ми он. Жена ми је болесна.
- Твоја жена - рекох му - има камен у десном бубрегу, и читаву ноћ то ју је нагонило на мокрење. Устајала је, падала, опет устајала. Од силног бола није могла ни да лежи ни да стоји.
- Стварно је тако било - рече он. - Опрости ми. Ја нисам веровао у те ствари. Врло сам рационалан. Но, дивим се овоме што си ми сад рекао. Дивим се благодати Божијој! Једног дана из неког села дођу овамо три Албанца; чекали су овде да ти дођеш у цркву како би те видели, јер су хтели да те поведу у своје село да им покажеш где да пронађу воду. Било ми је смешно што су тамо дреждали читав дан чекајући и испитујући црквењака да ли си дошао. Ја сам им говорио: ,Бре, глупи Албанци, чекате да вам поп пронађе воду?' Сада те, Старче, и ја молим: пођи у моје село, јер ни ми немамо воду. Можеш ли да дођеш? Наградићемо те.
- Не треба ми новац, Атанасије - рекох му. Но, тешко да могу доћи. Имам своју цркву; народ ме тражи и не могу да изостајем.
- Повешћемо те тамо, и вратићемо те.
- Не могу - рекох му. И он ме остави на миру. После три дана дође председник села и вели ми:
- Оче, сазнао сам од Атанасија шта се збило. У грдној смо невољи, и учинићеш велико добро селу ако дођеш да нам покажеш где да пронађемо воду.
Ја му одговорих:
- Ево! На доњој страни села има једна чесма.
- Да - рече он - тако је. Али, много се спуштамо да бисмо узели воде, а жене се умарају носећи посуде све до села.
Поведоше ме, дакле, у своје село да им пронађем воду. Прођосмо сва села Фокиде и стигосмо у Маландринос, у општини Лидорики.
- Ево - рекоше ми - то је наше село.
- Видите ли ону белу кућу? - упитах. - Е, изнад ње пролази вода. Но, пазите, децо моја. Нећу да ико сазна за ово. Није добро, кажем вам. Нико не треба да сазна да сам ја долазио због воде. То ми је врло важно. Не желим да то ико сазна.
Када дођосмо у село, пођемо свештениковој кући. Атанасије Брациос пође и пронађе једног господина. Не сећам се како се звао, али знам да је био ватрогасац. Доведу га преда ме и кажу: ,Он ће те повести тамо горе, где смо ти показали'. Пођох са њим горе и поставих камење на месту где беше вода.
У повратку, он је ишао напред, а ја за њим. Терен је био врло нераван. Једног трена он ми се обрати:
- Оче, Атанасије ми је рекао да ти знаш доста о болестима.
Ја одговорих:
- Не знам ја ништа. Сад сам уморан.
Тако му одговорих. Он је ћутке корачао испред мене. Ја се крадом прекрстим и погледам га на десној страни груди имао је израслину. Зауставих га и рекох:
Видим да овде имаш некакву болест. Његово лице се озари.
- Шта видиш? - упита.
- Шта да ти кажем, чедо моје. Видим чудо.
- Какво чудо? - пита ме он.
- Годинама си имао израслину. Но, спроведена је терапија, и рана се сасвим затворила. Могу ти рећи да ти је десно плућно крило јаче од левог.
- Како то? - упита он.
- Тамо где је била болест - рекох - накупио се некакав кречњак који је покрио болест.
Мој сапутник се веома обрадује, па упита:
- Је ли стварно излечена?
- Излечена је. Сад ти је десно плућно крило боље од оног другог.
- Да те пољубим, Старче - рече он - јер већ дуго ме мучи помисао да сам јектичав.
- Сада си излечен - рекох му. - Зар не схваташ?
- Схватам - вели он - али помисао је и даље у мени.
Кад смо се вратили, већ беше сумрак. Путовали смо читав дан.
Какав је то био пут: ни асфалта, ни ичега! Само крш и баре. По повратку, пођемо у кућу сеоског свештеника. Он ме поздрави и рече:
- Оче Порфирије, Бог те је довео у наше село. Нико од сељана не ступа у цркву. Ја сам самцит служим вечерње, јутрење и свету Литургију. Потпуно сам усамљен. Нигде никога ни за празнике. Тек кад неко умре и кад служим парастос, онда се сви окупе. Но, сад се збило нешто необично: сеоски учитељ је у кафани говорио о теби. Атанасије му је рекао ко си, и како си, не познавајући овај крај, открио "шумећу воду".
Недуго затим, народ преплави свештениково двориште и сеоски трг, дижући велику галаму. Свештеник ме упита:
- Шта ћемо сад, Старче?
- Кажи им - рекох - да се разиђу јер сам уморан, и да ћу доћи неки други дан.
Увече сам обедовао код свештеника. Имао је петоро-шесторо деце, па ме упита:
- Како ти се чине моја деца?
Ја погледах децу па, показавши на једно, упитах:
- Уме ли ово дете да говори?
- Не знам - вели он. - Шта ти мислиш?
- Не уме - одговорих.
Кад завршисмо са обедом, свештеник ме поведе устрану, па ме пита:
- Благословени Старче, шта видиш у вези са овим дететом?
- Оно је - рекох ја - оболело још у материци. И испричам му читав развој догађаја. На то ће свештеник:
- Обишао сам, заиста, све лекаре, а оно ипак не говори. Но, и они су ми рекли исто - да је оболело још док је било у мајчином стомаку.
Рано ујутро, још се не беше ни разданило, чујемо да се много народа окупило на тргу. Свештеник ће узнемирено:
- Шта ћемо сад, оче?
- Зашто?
- Дошло је народа и из Амигдалије.
- Шта је то Амигдалија? - упитах га.
- То је село - вели он - на оном другом брду.
Ја изађем на врата; свет је био узбуђен. Био је то диван призор! Како сам се појавио на вратима, тако су сви дигли руке. Схватате? Сви су викали. Тада дође и ватрогасац - звао се Коста, сетио сам се - и рече:
- Е, оче, каквих све само ствари можеш тамо да откријеш!
Почесмо се спуштати стрмим путем. Са нама је била и његова жена. Једног трена он ми рече:
- Реци јој нешто, Старче.
- Уморан сам - одговорих - ништа не могу да кажем.
Тако ми се више нису обраћали. Ја сам, међутим, "истраживао" и "видео" његову жену, при чему они о томе ништа нису знали. Нешто ниже, људи су брали грожђе. Коста ме упита:
- Да пођем да ти донесем грожђа?
- Пођи - рекох.
Када се он удаљио, ја кажем његовој жени:
- Приђи да ти кажем нешто. Ти си веома забринута жена и имаш једну конкретну фобију. У свој ум смешташ само рђаве ствари. А пре свега, имаш фикс-идеју да ће ти кућа изгорети.
- Да - рече она. - Мучи ме та идеја. Кад се враћам кући, увек издалека гледам да случајно није обавијена димом.
Укратко, ја је посаветовах и поучих у вези с тим. Мало-помало, спустимо се у долину. Како дођосмо у Ханију, угледасмо три кућице, а око њих много света. Упитах Косту:
- Шта је сад ово?
- У току ноћи - рече он - сва села су сазнала да ћеш проћи овуда, па су се сељани окупили овде да те виде.
Шта сад да радим, помислих. Чим се приближисмо, навалише сви на мене. Један међу њима рече: ,Хоћу да се исповедим'. Велим у себи: да пођемо мало даље, у један млин, да их исповедим једног по једног? Ипак, рекох:
- Не могу; доћи ћу други пут.
Док смо чекали да наиђе аутобус из Лидорикија, неко ме повуче за расу и рече: Оче!
- Не могу - рекох. - Чекам аутобус. Он повика неком другом:
- Задржите га! Не дајте да Старац оде! Дођи - повуче ме опет - немам воде. Хоћу да ми покажеш где има воде. Те ја пођох.
- Ено тамо - рекох.
- Пођимо заједно - вели он. Па ме поведе тамо.
- Овде има воде - рекох ја - показавши на једно место.
Они стадоше копати, и пронађоше много воде, а то место назваше "Старчев бунар". Данас се, можда, на том месту налази село.
У међувремену стиже аутобус из Лидорикија, те уђосмо унутра. Глас се беше пронео: овај калуђер проналази воду. Кондуктер поче да ме изиграва. Шта ми је током целог пута говорио, не да се описати... Непрекидно ме је исмевао:
- А! Има ли овде воде? Дај, реци нам.
Ја сам се у себи молио. Нисам се нимало узнемирио. Он, међутим, није престајао са погрдама...
- Бре, калуђеру - говорио ми је - шта овде видиш?
Путници су се смејали. Нису, наравно, знали шта се збивало у селу... зато су се и смејали. Кад би само знали да су други плакали и указивали ми толико поштовање! Но, нису знали, и непрестано су се смејали. Кондуктер није престајао са задиркивањем.
А путници су се смејали. Он ми се обраћао отприлике овако, ваљда презриво:
- Еј, калуђеру, шта сада видиш овде? Има ли тамо доле воде? Видиш ли је?
Ја нисам одговарао. И тако, стигнемо до Свете Јефимије. Аутобус се заустави код неке кафане како би људи пили воде. Кад је требало да кренемо, кондуктер ми приђе и каже:
- Калуђеру, идемо. Шта тражиш? Воду?
- Дођи овамо да ти нешто кажем - рекох му. - Хоћеш ли ме саслушати?
- Да. Саслушаћу те - одгововори он.
Ја уперих прст у доњи део његовог тела, па рекох:
- Јеси ли оздравио од болести коју си овде имао?
Он врло поцрвени, па каже:
- Шта видиш, декице? И опрости ми, добри мој Старче, за оно малочас!
Па настави:
- Имао сам сифилис, и лекар ми је рекао да ће сад проћи. Шта ти велиш? - упита.
- Не знам да ли је прошло - рекох му.
- Па ипак, сад не осећам ништа. Само што имам страх од болести.
Остави ме, па потрча и позва возача, те и он приђе.
- Бре, овај је светитељ - рече му - а ја сам га изругивао читавим путем. Сад ми је јако жао због тога. Замисли, рекао ми је од чега патим.
Возач ме замоли:
- Дај, кажи нешто и мени.
Не могу - рекох му - не треба да Вам кажем.
Упиташе ме где живим, те им ја рекох, и једнога дана су дошли к мени и ја сам им рекао све што су желели да знају.
У сваком случају, нагледао сам се, што се каже, дрхтавица и страхова код људи... Како да вам кажем? Кажеш човеку неку реч о његовој бољци, споменеш му његово унутрашње стање, кажеш му: ,Са тобом се збива то и то' - а њега хвата дрхтавица.
Таквих догађаја попут ових које сам малочас испричао, било је веома много у мом животу. Читав мој живот је испуњен њима. Толико их је, међутим, да не могу ни да их се сетим. А ово сам вам причао да бисмо прославили Бога."

Од свих видова човековог живота, старац Порфирије је највише волео изграђивање породичних односа. Веровао је да се срж човекове личности пројављује - исправно или погрешно - кроз породичну заједницу. Због тога се нарочито предано читавог живота бавио пастирском делатношћу и поучавањем о породичном животу.
Занимао се, углавном, за унутарпородичне и најдубље личне супружничке односе. Веровао је у нарочиту улогу "љубавног дијалога" између супружника, у нежност односа, у изражавање супружничке осећајности.
Са особитом пажњом односио се према случајевима "поремећене" младежи, како је сам говорио. Била је то младеж са разним психолошким проблемима насталим због породичне атмосфере узбуркане агресивним односима. Говорио је о "поремећеној деци" "поремећених родитеља". Говорио је чак да разни проблеми младих људи потичу још из пренаталног периода - кад се мајка није старала о томе да живи спокојно, у духовном миру и молитви. Обично је говорио: својим душевним доживљајима, мајка почиње да васпитава дете још док је у њеном стомаку.
У случајевима кад су се код младих људи јављали проблеми - органског или психолошког порекла - отац Порфирије је покушавао, уз помоћ бескрајне љубави која га је одликовала, да се нађе уз породицу. Обично је полазио од утврђивања дијагнозе проблема. Случај који ћу вам описати, помоћи ће нам, мислим, да схватимо Старчево занимање за таква стања и његово настојање да им се супротстави.

Године 1988. на Богословском факултету био је студент Јоргос Р. из Месолонгија. Показивао је некакву несигурност при ходу. Тако се манифестовала болест од које је боловао - мишићна дистрофија. То је прогресивна болест мишићног система, махом наследног порекла, која постепено води ка пропасти мишићног ткива. Тачан узрок болести још увек није познат. Јоргосово стање се споро али неизбежно погоршавало, и он ускоро заврши у инвалидским колицима. Недуго затим, његов отац оболи од рака на мозгу, те ускоро умре. Тако се сви проблеми породице, којих је било врло много, ненадано сручише на Јоргосову мајку Ирину. У кући је било још једно дете, Нектарије - и оно у колицима због исте болести. Кад смо, међутим, посетили ту породицу, осећај који је обузимао душу био је мир. Спокојна атмосфера, лица светитеља на зидовима, стрпљив људски осмех - све је одисало присуством Светога Духа. Та благословена породица се заиста налазила у загрљају Божијем!

Отац Порфирије је познавао ову породицу и нарочито је волео госпођу Ирину и њену децу. Саосећао је са њима и на сваки начин покушавао да ублажи њихову муку. Ноћу, између два и три сата, односно у тренуцима неиздрживе усамљености, кад бол сатире човеково биће, кад је госпођа Ирина осећала да је издаје стрпљење, зазвонио би спасоносни телефон: бивао је то старац Порфирије. У тим тренуцима очаја, како нам прича госпођа Ирина, кроз умирујуће речи преподобног Старца, осећала је утешно присуство Светога Духа. Старац је добро познавао стање породице. Кад га је госпођа Ирина први пут посетила, он јој је говорио о болести њене деце и поставио дијагнозу њених узрока. На познат дијагностички начин, који смо већ описали, односно додирујући надланицу руке, рекао је: "У периоду твоје трудноће, у породици је владала напетост. Тада се у твом организму појавила нарочита осетљивост; нешто се променило на ембриону".

Кад су посетили специјалисте у Швајцарској, они су говорили о "измени" ембриона.

Питање исправног васпитања и подизања деце у породици представљало је средиште поучавања старца Порфирија. Кад би га родитељи упитали:
- Шта да радимо, Старче, са својим дететом? Препуно је несигурности и страхова.
Он би одговарао:
- Ви сносите потпуну одговорност за то. Својим рђавим међусобним односима, док је дете још било у стомаку, створили сте му све душевне трауме и психолошке проблеме које оно носи у свом животу.
Још је говорио:
- Ваша деца никада не треба да вас виде како се свађате, или како једно на друго подижете глас...
И завршавао је:
- Светост родитеља спасава њихову децу. Постоји један начин да немамо проблема са својом децом - то је светост нашег живота. Постаните свети, и нећете имати никаквих проблема са својом децом... Наравно да се то врло лако постиже: стицањем божанске благодати. Па како стичемо божанску благодат? Смирењем и молитвом. Но, наша молитва треба да буде снажна и жива. Кад се молимо са вером и стрпљењем, то увек даје резултата.
Кад је овај мудри педагог имао на уму педагошке методе и средства којима родитељи треба да прибегавају у подизању своје деце, говорио је:
- Не вршите притисак на своју децу. Слабости деце махом потичу од родитеља који децу притискају - свакако из љубави - али из човечанске љубави...
- Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитви. Деца не слушају ушима; само када дође божанска благодат, која их просветљује, тада слушају оно што имамо да им кажемо. Кад хоћете нешто да кажете својој деци, кажите то Пресветој Богородици, и она ће притећи. Та ваша молитва ће бити животворни дах, духовна рука која милује, грли и привлачи властиту децу.
Преподобни старац Порфирије је веровао да молитва има нарочит значај за човеков духовни живот, и саветовао је своју духовну децу како да се моле:
- Моли се једноставно и смирено, са простом вером, не очекујући да ти Бог одговори. Не очекуј да видиш руку Божију, или Његово Лице, или Његово просвећење. Ништа од тога! Веруј! Јер, молећи се, ти причаш са Богом, заиста причаш са Богом.
Честити Старац, међутим, није био само учитељ Јеванђеља, педагог младих људи и благодаћу Божијом просветљени саветник породица - поврх свега, био је осетљива, истанчана и поетска природа. Волео је јутром да се буди и да посматра како се сунце помаља на пучини. Често га чујемо да каже:
- Рано јутрос сам изашао да видим Егејско море и да осетим његов мирис...
Исту такву шетњу, у истом том часу, чинила је у Тапсани на Паросу једна друга значајна личност - блажени старац Филотеј Зервакос.
Старац Порфирије је често говорио:
- Христос не жели покрај Себе незграпне људе, него истанчане... Светитељи су поете... Колико ли, заиста, поетичности има у изгледу, у учењу, у делу Господњем на Тиверијадском мору!
- Читајте Псалтир - саветовао је - он "заслађује душу".
- Љубите природу. Пробудите се ујутру рано - подстицао је своју духовну децу - да видите како царско сунце пурпурне боје излази из мора.
Саветовао им је, такође, да седе покрај мора и да размишљају, да се моле, да упијају тајанствене звуке природе, да буду спокојни, да праве излете, да се успињу на брда, да се диве звезданом небу, да се радују ливадама, цвећу, дрвећу, пролећу, зими, снегу...

Веровао је да та осећајност доприноси духовном и душевном сазревању човека, да води у дубљу заједницу са Богом и да чини почетак славословља пред Његовом бескрајном величином.

Читав овај плодотворни васпитни поступак који смо описали, представља чудо неприступно људској логици. Била је то литургија живота, која је спасла и оживела хиљаде младих људи широм планете. У тој области чуда живео је старац Порфирије. Целокупно његово дело представљало је скромно посвећивање Богу и ближњему. На свом животном путу Старац се, као личност, у потпуности предао Богу, са безграничним смирењем, послушањем и љубављу. Он је био Старац љубави, који је својим понашањем "изазвао" благодат божију, јер је благодарно доживљавао патњу и кроз своје слабости прослављао Господа. Зато га је Господ удостојио да још у овом животу доживљава последње чудо - да буде учесник у поступку "измене" душа животворним дахом Светога Духа, односно "силом Духа Божијег, којом се достојнима указује Царство Божије (свети Григорије Палама, Две беседе на часно Преображење Господње).


Садржај

Уводно слово, 11

I На издисају нашег века, 13
II У свету - Евангелос Бајрактарис, 19
III Благодатни дарови старца Порфирија, 27
IV Старац Порфирије, дуговни отац и васпитач, 59
V "Нема растојања између нас", 75
VI После уснућа преподобног старца, 77