Аутор: Татјана В. Торнстенсен
Страна: 381
► Остали детаљи

ПРЕД­ГО­ВОР РУ­СКОМ ИЗ­ДА­ЊУ

„Ан­ђе­ли су све­тлост мо­на­си­ма, а мо­на­си су све­тлост ро­ду људ­ском“, ка­же Све­ти Јо­ван Ле­ствич­ник. А хри­шћан­ска ви­си­на над ви­си­на­ма, нај­бо­љи из­раз мо­на­штва је стар­че­ство.

За­јед­но са устро­је­њем мо­на­штва, стар­че­ство је (као ње­го­во ру­ко­во­де­ће на­че­ло) на­ста­ло у вре­ме ра­ног хри­шћан­ства као ди­рек­тан на­ста­вак про­роч­ке слу­жбе. У ње­му су ускла­ђе­ни от­шел­нич­ки под­виг уну­тар­ње де­лат­но­сти и це­ло­сно слу­же­ње све­ту, ње­го­вим ду­хов­ним и те­ле­сним по­тре­ба­ма.

У Ру­си­ји је по­се­бан по­бор­ник овог ду­хов­ног под­ви­га био Оп­тин­ски ма­на­стир Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у Храм у Ко­зељ­ску. Ср­це Оп­ти­не, ње­на жи­ла ку­ца­ви­ца из ко­је се из­ли­ва­ла бла­го­дат­на си­ла осве­ћу­ју­ћи жи­те­ље ма­на­сти­ра, био је чу­ве­ни Оп­тин­ски Скит – оби­та­ли­ште Све­тих Оп­тин­ских ста­ра­ца.

Епи­скоп Фи­ла­рет, по­то­њи ми­тро­по­лит Ки­јев­ски, је као за­штит­ник мо­на­штва и стар­че­ства дао иде­ју за на­ста­нак Ски­та. Убе­дио је под­ви­жни­ке – уче­ни­ке и след­бе­ни­ке Све­тог Пај­си­ја Ве­лич­ков­ског, на­ста­ње­не у Ро­слав­ским шу­ма­ма, да осну­ју скит у Оп­тин­ском ма­на­сти­ру. Та­ко је у Оп­ти­ну до­шао отац Мој­сеј (Пу­ти­лов) и брат му Ан­то­ни­је. Ка­да је отац Мој­сеј на­кон осни­ва­ња Оп­тин­ског Ски­та (1821. год.) био про­из­ве­ден за на­сто­ја­те­ља це­лог ма­на­сти­ра (1826. год.), из ма­на­сти­ра Све­тог Алек­сан­дра Свир­ског је сти­гао (1829. год.) бо­го­му­дри мо­ли­тве­ник, отац Ле­о­нид (Лав у схи­ми) по­ста­вив­ши по­че­так стар­че­ству. Пре­ко ње­га је дат под­стрек ко­ји је на­дах­нуо сле­де­ћа по­ко­ље­ња то­ком сто­ти­ну го­ди­на, све до са­мог кра­ја жи­во­та и на­прет­ка Оп­тин­ског ма­на­сти­ра. По­то­њи, та­ко­ђе ве­ли­ки стар­ци, оци Ма­ка­ри­је и Ам­вро­си­је, би­ли су ње­го­ви истин­ски уче­ни­ци.

Од вре­ме­на стар­ца Ма­ка­ри­ја, ко­ји је при­ву­као низ осо­ба из дру­штве­не кла­се обра­зо­ва­них љу­ди да пре­во­де све­то­о­тач­ке тек­сто­ве, Оп­тин­ски ма­на­стир по­ста­је по­знат у кру­гу са­вре­ме­них пи­са­ца. Од тог вре­ме­на па на­да­ље, врх ин­те­лек­ту­ал­не Ру­си­је је по­чео да по­се­ћу­је Оп­тин­ски ма­на­стир и Скит. Ши­ром це­ле Ру­си­је, Оп­ти­на је по­ста­ла чу­ве­на по мно­гим бла­го­дат­ним да­ро­ви­ма ста­ра­ца и, не ма­ње ва­жне, не­пре­кид­не на­след­не ве­зе ме­ђу оп­тин­ским под­ви­жни­ци­ма. У вре­ме стар­ца Ам­вро­си­ја, ко­ји је још као по­слу­шник пре­дат из ру­ку оца Ла­ва пре ње­го­ве кон­чи­не у ру­ке оца Ма­ка­ри­ја, Оп­ти­на је до­сти­гла свој вр­ху­нац. Сла­ва ста­ра­ца се гром­ко про­но­си­ла ши­ром це­ле Ру­си­је, а љу­ди из свих кра­је­ва зе­мље су се упу­ћи­ва­ли ка ма­на­сти­ру. По­то­њи стар­ци, отац Ана­то­ли­је (Зер­ца­лов), уче­ник оца Ам­вро­си­ја, отац Јо­сиф, ста­рац Вар­са­ну­фи­је – би­ли су бла­го­дат­но про­све­ће­ни по­доб­но сво­јим учи­те­љи­ма.

Мно­га по­зна­та име­на ре­ли­гиј­ских лич­но­сти, фи­ло­со­фа и пи­са­ца су по­ве­за­на са Оп­тин­ским ма­на­сти­ром. Ма­на­стир су по­се­ћи­ва­ли Го­гољ, До­сто­јев­ски, Вла­ди­мир Со­ло­вјев, тај­ни оп­тин­ски мо­нах Кон­стан­тин Ле­он­ти­јев, и бра­ћа Кир­је­јев­ски, ко­ји су са­хра­ње­ни на ма­на­стир­ком има­њу, по­ред ста­ра­ца. По­след­њи по­крет уми­ру­ћег Тол­сто­ја је био ду­бо­ко сим­во­ли­чан: био је пре­ма Оп­ти­ни, што је за ње­га зна­чи­ло – пре­ма Цр­кви Хри­сто­вој. „Ва­жни­је од би­ло ко­је књи­ге или ми­сли“, пи­сао је Иван Ва­си­ље­вич Кир­је­јев­ски, „је про­на­ћи све­тог пра­во­слав­ног стар­ца, ко­ји мо­же ру­ко­во­ди­ти то­бом, ко­ме мо­жеш по­ве­ри­ти сва­ку сво­ју ми­сао и чу­ти о њој не ње­го­во ми­шље­ње, ма­ње или ви­ше па­мет­но, већ суд Све­тих Ота­ца.“

По­след­њи ста­рац, Те­о­до­си­је Му­дри (†1920. год.), Ана­то­ли­је Уте­ши­тељ (По­та­пов) (†1922. год.) и чу­де­сни Нек­та­ри­је (†1928. год.) – би­ли су на­ста­вак истог пре­да­ња. Њи­хов удео је био да пре­жи­ве до вре­ме­на ка­да се ру­ши­ло зда­ње Ру­ске вла­де а пар­ти­ја без­бо­жних ате­и­ста пре­у­зи­ма­ла власт над зе­мљом. Го­спод је за­по­ве­дио да стар­ци Те­о­до­си­је и Ана­то­ли­је пре­ђу у веч­ност пре за­тва­ра­ња Оп­ти­не (1923.), и бу­ду са­хра­ње­ни на има­њу све­тог ма­на­сти­ра.

Ста­рац Нек­та­ри­је, у из­гнан­ству под стро­гом при­смо­тром у се­лу Хол­ми­шчи, био је огра­ни­чен за­бра­ном при­ма­ња би­ло ка­ка­ве по­се­те. Се­тио се је­ван­ђељ­ских ре­чи: „оно­га ко­ји до­ла­зи ме­ни не­ћу ис­тје­ра­ти на­по­ље“ (Јн 6,37) и на­ста­вио је да уто­ља­ва ду­хов­ну жеђ љу­ди ко­ји су на вр­хун­цу ре­во­лу­ци­о­нар­ног без­бож­ја хи­та­ли к Стар­цу ра­ди ду­хов­не по­др­шке.

По­сте­пе­но сла­бе­ћи, ста­рац Нек­та­ри­је је 29. апри­ла 1928. го­ди­не ти­хо на­пу­стио овај при­вре­ме­ни, жа­ло­сни жи­вот за жи­вот веч­ни. Са­хра­њен је на уса­мље­ном гро­бљу у се­лу Хол­ми­шчи, 60 ки­ло­ме­та­ра од Ко­зељ­ска.

Јед­но од по­след­њих све­ноћ­них бде­ни­ја слу­жио је је­ро­мо­нах Ни­кон (Бе­ља­јев) 15. ју­на 1924. год. уочи пра­зни­ка Све­тог Ти­хо­на Ка­лу­шког. Отац Ни­кон, љу­бље­ни уче­ник и тај­ник стар­ца Вар­са­ну­фи­ја, био је млад по го­ди­на­ма а по ду­хов­ној му­дро­сти пре­ва­зи­ла­зио оста­ле стар­це укра­ше­не се­дим вла­си­ма. Во­љом Бо­жи­јег Про­ми­сла, упра­во је он био по­след­њи да на­пу­сти дра­ги ма­на­стир, у ко­ји су вер­ни­ци прет­ход­но хи­та­ли на­да­ју­ћи се ду­хов­ној уте­си и са­ве­ту. А отац Ни­кон је на се­бе пре­у­зео не са­мо ду­жност оца ис­по­вед­ни­ка, већ и стар­ца. Бде­ни­је је одр­жа­но не у ма­на­стир­ској цр­кви, већ у бол­нич­кој ку­хи­њи. Да­ље, у иш­че­ки­ва­њу до­ла­зе­ћих не­да­ћа, за оца Ни­ко­на је от­по­чео жа­ло­стан, не­у­о­би­ча­јен, ве­о­ма те­жак жи­вот у Ко­зељ­ску за­јед­но са оп­тин­ском бра­ти­јом ко­ја се на­ста­ни­ла та­мо и мо­на­хи­ња­ма из ра­зо­ре­ног Ша­мор­дин­ског жен­ског ма­на­сти­ра. Ка­ко су жи­ве­ли оп­тин­ски мо­на­си – са­мо Бог зна.

Пр­ви Оп­тин­ски ста­рац, отац Лав, јед­ном је ре­као да ће „до­ћи вре­ме ка­да ће Скит би­ти за­пу­штен, и са­мо ће мач­ке жи­ве­ти у ње­му.“ И, пре ње­го­ве бле­же­не кон­чи­не (†1841. год.) ова­ко се по­мо­лио: „Бла­го­да­рим ти, Го­спо­де, мој ми­ло­срд­ни Твор­че, што сам из­бе­гао не­сре­ћу и жа­лост ко­ја оче­ку­је вре­ме ко­је до­ла­зи! Но не знам да ли ћеш је ти из­бе­ћи.“ (По­след­ње ре­чи су се од­но­си­ле на Стар­че­вог ке­леј­ни­ка.)

Ду­го вре­ме­на пре ре­во­лу­ци­је ста­рац Вар­са­ну­фи­је је ре­као свом уче­ни­ку оцу Ни­ко­ну (та­да Ни­ко­ла­ју), као отац си­ну: „Ево, гле­дам те, не­зре­лог мла­ди­ћа и ми­слим: Не­ћу до­жи­ве­ти те стра­шне да­не, али ти хо­ћеш... Ма­на­сти­ри ће би­ти под ве­ли­ким про­го­ни­ма и угње­та­ва­њем... До­ћи ће вре­ме ка­да ће би­ти те­шко у Оп­ти­ни... Истин­ски хри­шћа­ни ће се зби­ти у цр­кви­ца­ма... Мо­жда ћеш до­жи­ве­ти те да­не ка­да ће хри­шћа­ни по­но­во би­ти му­че­ни. Го­во­рим о му­че­њи­ма по­пут оних из древ­них вре­ме­на... Мо­жда ће се по­но­ви­ти про­го­ни и му­че­ња древ­них хри­шћа­на. До­жи­ве­ћеш та вре­ме­на. Упам­ти мо­је ре­чи. Та­да ћеш ре­ћи: 'Да, се­ћам се – ба­ћу­шка Вар­са­ну­фи­је ми је све ово ре­као... Ко­ли­ко је мно­го го­ди­на про­шло!' Упам­ти мо­је ре­чи, ви­де­ћеш 'зао дан'. И опет ти по­на­вљам – не­маш се че­га бо­ја­ти. Бла­го­дат Бо­жи­ја ће те по­кри­ва­ти!“

Те­ло оца Ни­ко­на ле­жи у да­ле­кој Пи­ње­ги, у Ар­хан­гел­ској обла­сти, где су га бољ­ше­ви­ци прог­на­ли у „за­ра­же­но из­гнан­ство“ 1930. го­ди­не. Та­мо је умро од плућ­не ту­бер­ку­ло­зе 25. ју­на (с.к.) 1931. го­ди­не.

Је­дан од по­след­њих ста­ра­ца ко­ји је из­ра­стао из ко­ре­на пред­ре­во­лу­ци­о­нар­не Ру­си­је је схи­ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан (Фо­мин, †1966. год.), уче­ник стар­ца Јо­си­фа и, по­сле ње­го­ве смр­ти, стар­ца Нек­та­ри­ја. Упив­ши пре­да­ње и бла­го­дат­ни све­то­о­та­чи дух Оп­тин­ског ма­на­сти­ра и опи­тан као гво­жђе у пе­ћи ог­ње­них ис­ку­ше­ња, пре­тр­пев­ши из­гнан­ство и за­твор у Со­вјет­ским ло­го­ри­ма, он је не­до­ку­чи­вим су­до­ви­ма Бож­јим, под­нео слу­жбу стар­че­ства у спар­ној сте­пи цен­трал­ног Ка­зах­ста­на, у мно­го­стра­дал­ној и бла­го­сло­ве­ној Ка­ра­ган­ди. Та­мо се у раз­до­бљу од 1930. до 1950. го­ди­не од­ви­јао је­дан од нај­тра­гич­ни­јих чи­но­ва бо­го­бор­не дра­ме на­шег ве­ка. Без­гра­нич­на ка­за­шка сте­па про­те­же се по­пут огром­ног ан­ти­мин­са на­то­пље­ног кр­вљу му­че­ни­ка и осве­ће­ног њи­хо­вим мо­ли­тва­ма, над ко­јом је Оп­тин­ски ста­рац, бла­же­но­па­мјат­ни схи­ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан ра­ши­рио сво­ја моћ­на кри­ла.

Ве­ра Ко­ро­ље­ва,

1998. го­ди­не.


САДРЖАЈ

Прeдговор руском издању, 5
Хронологија, 9

ДЕО I
ЖИТИЈЕ СТАРЦА СЕВАСТИЈАНА ОПТИНСКОГ И КАРАГАНДИНСКОГ
Младост и живот у Оптини, 19
Хапшење и изгнанство, 27
Живот у Караганди, 31
Последњи дани, 87
Канонизација, 131

ДЕО II
СВЕДОЧЕЊА ДУХОВНИХ ЧЕДА
СТАРЦА СЕВАСТИЈАНА, 141

ДЕО III
ПОУКЕ СТАРЦА СЕВАСТИЈАНА, 267

ДЕ0 IV
ОДЛОМЦИ ИЗ БЕСЕДА
СТАРЦА СЕВАСТИЈАНА, 295

ДЕО V
КАРАГАНДИНСКЕ СТАРИЦЕ,
Схимонахиња Агнија, 311
Схимонахиња Анастасија, 327

ДОДАТАК
Историјски подаци о "Карлагу ”, 351

АКАТИСТ,  367