Аутор: Мирко Обрадовић
Страна: 320
► Остали детаљи

Књига Историчар и географ Срабон из Амасије са преводом и коментаром седме књиге Страбонове ‘Географије’ још једна је у реду монографија о античким историографима са стручним преводом и коментаром њихових текстова, какве се повремено, а, на жалост, не тако често, појављују и у нашој научној и културној средини. Ова монографија биће од изузетне користи стручњацима, а представљаће велики изазов и за читаоца који није имао прилике да се боље и детаљније упозна са делима античких историографа.

Седамнаест књига Страбонове Географије обично се сматрају свеобухватним делом неодређеног, на први поглед не сасвим јасног жанра, свакако енциклопедијског карактера. Сам аутор поставља себи за циљ опис екумене – целе познате насељене земље, и у овом делу изводи закључке из целокупне науке хеленистичког доба. Географија има научну вредност и према мишљењу савремених истраживача, јер она представља први покушај упоредне критике аутору доступних извора и географских података које су забележили Страбонови претходници и, при томе, тежи њиховом ситематичном излагању на доследан начин и у целовитом облику. То је географско дело описног типа, мада разматрање актуелног питања поузданости судова које Страбон даје, ако имамо у виду његов карактеристичан метод истраживања извора и извесну ограниченост његовог приступа изворним подацима, може испрва збунити и завести савременог читаоца. Без обзира на ову специфичност, разноврсност и обиље података о земаљама и народима познатим у Страбоново време и саму Географију данас чине једним од основних и највреднијих извора за проучавање географије античког света.
Рукопис монографије о Страбону из Амасије која је пред нама има две целине:

Уводно истраживање о Страбону и његовом делу, подељено на седам поглавља
Превод седме књиге Страбонове Географије.

У публикацију је укључен списак одабране стручне литературе, а у њеном закључку налази се веома користан индекс Страбонових извора и имена, који се помињу у седмој књизи Географије.
У уводном научном истраживању аутор се придржава традиционалне структуре и почиње монографију Страбоновом биографијом и представљањем садржаја његовог историјског дела и Географије, у оном облику у коме су они сачувани до наших дана (поглавља И – ИИИ), да би се затим позабавио суштинским карактеристикама Географије и Страбоновим истраживачким методом (поглавља И – ИИИ ).

Као највредније у научном смислу може се оценити поглавље о Страбоновом схватању географије и о карактеру његовог дела (поглавље ИВ), у коме аутор у најбољем светлу представља Страбона као истраживача, наглашава важност његове научне полемике са претходницима и високо оцењује прецизност појединих географских података датих у овом делу. У овом поглављу указује се на то да је Географија била намењена понајпре римској друштвеној елити као „приручник и водич за практичног политичара и државног службеника“ и да је она по свом карактеру пре свега хумана географија „где се подаци добијени мерењима и прорачунима бележе само у оној мери у којој се аутору чине да могу бити од користи људима“. Аутор сматра да је Страбоново геграфско дело најближе жанру историјске географије у коме се географски простор не посматра само као физички простор, већ се посебно истражује његов историјски развој и етнографија. Најзад, у овом поглављу пажња се обраћа и на специфичан Страбонов однос према миту и цитатима из античких песника, нарочито из Хомера, који за њега, како нас аутор подсећа, имају подједнаку научну вредност као историја и као цитати из стручних прозних писаца.

У два последња поглавља аутор на конкретним примерима анализира Страбонов истраживачки метод. У овим поглављима даје се преглед античких аутора чија је дела Страбон користио и са којима у Географији полемисао (поглавље В) и разматрају се Страбонови судови о појединим народима и етничким групама (поглавље ВИ). Овим поглављима аутор доследно заокружује своју анализу Страбоновог концепта историјске географије.

За нашу науку и ширу читалачку публику посебно је важна седма књига Географије. Описујући део Европе између Рајне на западу, Дунава на југу и Дона и Азовског мора на истоку, Страбон управо у овој књизи, како и аутор монографије истиче, даје податке и о областима која се налазе јужно од Дунава и протежу између Јадранског и Црног мора (поглавље ИИИ). Управо садржај подстакао је, несумњиво, и самог аутора да седму књигу преведе и, уз одговарајуће стручне коментаре, укључи у ову публикацију.

Академски превод седме књиге урађен је минуциозно и у потпуности одговара професионалним захтевима струке. Стил је једноставан и јасан. Топоними, етноними и лична имена махом су доследно преведени на српски језик. Једина примедба односи се на преводиочеву честу употребу страних речи и модерне терминологије, што може пореметити стилску уједначеност текста и изазвати утисак анахронизма при читању овог превода.

Према свом приступу Страбоновом делу ова публикација је прихватљива и веома корисна за историчаре и класичне филологе и може бити необично занимљива широј публици различитих интересовања. Мислим да ће, с обзиром на актуелност њеног садржаја за нашу културну средину, уз мале корекције, нова књига о Страбону наићи на добар пријем код читалаца.