Развијајући се и напредујући током читавог 19. века, Шабац је почетак 20. дочекао као напредна варош, како у економској тако и у културној сфери живота. Уз новоосновану гимназију, неговање позоришног живота, отвара се и Читалиште, а у њему и прва музејска збирка.због близине границе, Шабац постаје један од главних трговачких и извозничких центара Србије. Сви ови елементи, од Шапца ће, како каже немачки путописац Феликс Каниц, начинити Мали Париз. Оно што становници Шапца нису могли предвидети јесте трагедија коју ће град преживети у току Великог рата и од Малог Париза постати Српски Верден. Живот уз границу, као највећа дотадашња предност, у рату ће постати највећа мана.

У недељу, 9. августа изнад Шапца ће се појавити први непријатељски авион, а већ 12. августа, у рану зору, аустријске трупе Шездесет друге бригаде Четвртог корпуса Друге армије, под командом генерал-мајора Данија фон Ђармата, почеће прелазити Саву код дреновачке аде и у центар града стићи већ у подне.

Истовремено почиње и повлачење војске и цивилног становништва, а они који су у Шапцу остали, узалуд су кроз прозоре избацили беле барјаке јер ће се убрзо показати геноцидни карактер намера аустроугарске, која је желела не само пораз, већ и и економско и демографско уништење. Ово је нарочито уочљиво у периоду прве окупације Мачве и Шапца.

Одмах по заузимању града почеће хапшења, малтретирања, силовања и убијања цивилног становништва. По један митраљез постављен је на свакој раскрсници, а у центру чак четири. Својеврсни симбол страдања Шапчана постаће саборни храм Светих апостола Петра и Павла у којима су становници држани три дана без воде и хране на августовској врелини.